Iliti: Rođeni baksuz II
Ako ste mislili da možete da se ponašate kako god hoćete u saobraćaju, a da potom uz dva, tri telefonska poziva rešite stvar u svoju korist - prevarili ste se grdno. Ta vremena su prošla! Ili bar tako čujem.
Digresija: Oni koji su ovde prvi put mogu da pročitaju i kratku istoriju mog baksuzluka ne bi li me nekako razumeli i sve ono što ću dalje napisati. Mada, verujem da ovaj narod ima i previše razumevanja kada je mila-nam-policija u pitanju, i to ne bilo koja, već ona stvarno-nam-najmilija - saobraćajna.
Ispričaću vam jednu priču.
Fini sredovečni Gospodin jednoga dana je bio u strašnoj žurbi. Hitao je administrativnim putevima Srbije, sav sluđen, kako to samo čovek u Srbiji može da bude kad "završava nešto".
Iako poluuračunljiv, naš Gospodin se ipak parkirao uredno, na propisanom mestu, ali potom izleteo iz auta s namerom da nastavi samo uz pomoć cipela. Išao je i išao sve dok nije naišao na prepreku zvanu kolovoz. Pogleda on tako i levo i desno, ne uoči ni jedan auto, pomisli bezbedno je i zatim pohita preko sokaka. Kad on tamo, ono međutim.
- Dobar dan, Gospodine - kaže njemu neko, a on još gledajući u zemlju kojom hoda, ne konta ko ga to tako fino oslovljava.
- Prešli ste ulicu van pešačkog prelaza. To je prekršaj. Dajte mi ličnu kartu.
Tek kada to ču, Gospodinu poče da se ukazuje misao da tolika i neviđena ljubaznost, na sred ulice, može da dođe samo po službenoj dužnosti. Nije pogrešio. Glas jeste pripadao uniformisanom licu - saobraćajnom policajcu.
(Levi, desni, sa strane, jakna, košulja..?!? Ništa! Nema lične karte! Ostala je u kolima, izgleda...)
- Nemam kod sebe ličnu kartu - progovara Gospodin - ali znam podatke napamet.
- Recite nam... (ispriča on tako i matični i sve što treba)
Ali!
- Ipak morate sa nama.
- Zašto?
- Pa kako mi da znamo da ste nam dali svoje podatke? Mogli ste da nam kažete i matični broj svog brata - "duhovito" primećuje uniformisano lice - Morate sa nama u stanicu.
I tako strpaše Gospodina u maricu (pravu maricu, onu sa rešetkama) i odvedoše ga, kako Zakon nalaže, na proveru identiteta. Dobi on tako kaznu za pogrešno prelaženje ulice i još nešto, jako zanimljivo - kaznu po Zakonu o remećenju javnog reda i mira zato što nema ličnu kartu.
Eto, ako niste znali (ja nisam i još se čudom čudim), ako inače ne nosite ličnu kartu ili je slučajno zaboravite, a na javnom ste mestu, vi zapravo remetite javni red i mir. Stvarno nemam daljih komentara na tu temu.
Da se vratimo na korupciju.
Našem Gospodinu, što bejaše hapšen! za prelaženje ulice bez dokumenata (kakva bahatost!) rođeno dete radi u policiji, i to ne na bilo kom mestu, već na položaju, da ne pominjem kom, pošto je istinita priča. Ništa, to njemu nije vredelo, naravno. Isprsio se on finansijki, dobio dosije poput nekog manijaka koji noćom razbija izloge i kante, bije se po ulici, galami, tuče ženu, kajšija decu, lomi stadione itd. i sa svima njima uđe među "uzorne" građane i tako nastavi da živi naučen važnoj lekciji koja glasi:
Dobro pogledajte ima li saobraćajaca kad krenete da prelazite ulicu, naročito ako sa sobom nemate dokaz o identitetu!
Čovek se uči dok je živ, jelte.
Pa šta ću ja onda da se bunim što sam dobila kaznu kada sam uredno sačekala zeleno svetlo za pešake, pogledala i levo i desno kada se pojavio mali zeleni čovečuljak, tek onda stupila na kolovoz, a čak imala sva dokumenta sa sobom, ali potpuno nesvesna da držim telefon na uhu što je takođe prekršaj.
Ko bi objasnio da sam dovoljno sposobna da gledam i ispred i oko sebe dok sa nekim razgovaram (ne kucam poruke i ne gledam u telefon, nego ispred sebe), kada je to zakonom zabranjeno i da mi ni na kraj pameti nije bilo (nije da ne znam) da se to kažnjava. Možda će uskoro da nam zabrane i da razgovaramo sa sušetačem dok ne pređemo na drugu stranu. Ne bi me čudilo.
Bar sam im rekla sve što sam mislila, vratila zapisnik koji sam prethodno odbila da potpišem. I dok su mi pisali to lepo pismo (svo šareno) sve sam istresla. I kako sam lično svedok svakodnevnih saobraćajnih prekršaja u kojima za dlaku niko ne strada, preticanja na sulud način, prelaženja na crveno i svašta nešto još, a da oni to ništa ne primećuju.
- Mi smo danas na posebnom zadatku. Idemo samo na pešake.
- Divno! - kažem i odem.
Neka, utešiću se time da vredi 3.000 dragocenih srpskih novčanih jedinica samo da jednom policajcu dignem pritisak barem koliko i on meni. A jesam. Slatko ću da platim kaznu i to društveno korisnim radom!
Nema korupcije u policiji kad vam kažem. Ta vremena su prošla! Sada se zna red. A vi mi verujte, ako možete.
Ako ste mislili da možete da se ponašate kako god hoćete u saobraćaju, a da potom uz dva, tri telefonska poziva rešite stvar u svoju korist - prevarili ste se grdno. Ta vremena su prošla! Ili bar tako čujem.
 |
| izvor |
Ispričaću vam jednu priču.
Fini sredovečni Gospodin jednoga dana je bio u strašnoj žurbi. Hitao je administrativnim putevima Srbije, sav sluđen, kako to samo čovek u Srbiji može da bude kad "završava nešto".
Iako poluuračunljiv, naš Gospodin se ipak parkirao uredno, na propisanom mestu, ali potom izleteo iz auta s namerom da nastavi samo uz pomoć cipela. Išao je i išao sve dok nije naišao na prepreku zvanu kolovoz. Pogleda on tako i levo i desno, ne uoči ni jedan auto, pomisli bezbedno je i zatim pohita preko sokaka. Kad on tamo, ono međutim.
- Dobar dan, Gospodine - kaže njemu neko, a on još gledajući u zemlju kojom hoda, ne konta ko ga to tako fino oslovljava.
- Prešli ste ulicu van pešačkog prelaza. To je prekršaj. Dajte mi ličnu kartu.
Tek kada to ču, Gospodinu poče da se ukazuje misao da tolika i neviđena ljubaznost, na sred ulice, može da dođe samo po službenoj dužnosti. Nije pogrešio. Glas jeste pripadao uniformisanom licu - saobraćajnom policajcu.
(Levi, desni, sa strane, jakna, košulja..?!? Ništa! Nema lične karte! Ostala je u kolima, izgleda...)
- Nemam kod sebe ličnu kartu - progovara Gospodin - ali znam podatke napamet.
- Recite nam... (ispriča on tako i matični i sve što treba)
Ali!
- Ipak morate sa nama.
- Zašto?
- Pa kako mi da znamo da ste nam dali svoje podatke? Mogli ste da nam kažete i matični broj svog brata - "duhovito" primećuje uniformisano lice - Morate sa nama u stanicu.
I tako strpaše Gospodina u maricu (pravu maricu, onu sa rešetkama) i odvedoše ga, kako Zakon nalaže, na proveru identiteta. Dobi on tako kaznu za pogrešno prelaženje ulice i još nešto, jako zanimljivo - kaznu po Zakonu o remećenju javnog reda i mira zato što nema ličnu kartu.
Eto, ako niste znali (ja nisam i još se čudom čudim), ako inače ne nosite ličnu kartu ili je slučajno zaboravite, a na javnom ste mestu, vi zapravo remetite javni red i mir. Stvarno nemam daljih komentara na tu temu.
Da se vratimo na korupciju.
 |
| foto: Saša Radovanović |
Dobro pogledajte ima li saobraćajaca kad krenete da prelazite ulicu, naročito ako sa sobom nemate dokaz o identitetu!
Čovek se uči dok je živ, jelte.
Pa šta ću ja onda da se bunim što sam dobila kaznu kada sam uredno sačekala zeleno svetlo za pešake, pogledala i levo i desno kada se pojavio mali zeleni čovečuljak, tek onda stupila na kolovoz, a čak imala sva dokumenta sa sobom, ali potpuno nesvesna da držim telefon na uhu što je takođe prekršaj.
Ko bi objasnio da sam dovoljno sposobna da gledam i ispred i oko sebe dok sa nekim razgovaram (ne kucam poruke i ne gledam u telefon, nego ispred sebe), kada je to zakonom zabranjeno i da mi ni na kraj pameti nije bilo (nije da ne znam) da se to kažnjava. Možda će uskoro da nam zabrane i da razgovaramo sa sušetačem dok ne pređemo na drugu stranu. Ne bi me čudilo.
Bar sam im rekla sve što sam mislila, vratila zapisnik koji sam prethodno odbila da potpišem. I dok su mi pisali to lepo pismo (svo šareno) sve sam istresla. I kako sam lično svedok svakodnevnih saobraćajnih prekršaja u kojima za dlaku niko ne strada, preticanja na sulud način, prelaženja na crveno i svašta nešto još, a da oni to ništa ne primećuju.
- Mi smo danas na posebnom zadatku. Idemo samo na pešake.
- Divno! - kažem i odem.
Neka, utešiću se time da vredi 3.000 dragocenih srpskih novčanih jedinica samo da jednom policajcu dignem pritisak barem koliko i on meni. A jesam. Slatko ću da platim kaznu i to društveno korisnim radom!
Nema korupcije u policiji kad vam kažem. Ta vremena su prošla! Sada se zna red. A vi mi verujte, ako možete.
1 comment:
pazi, i smesno je i strasno :) Ali ako sam jednu stvar naucila u vezi sa saobracajnom policijom (kad imaju te specijalne dane u mesecu, wink-wink) to je da ili moram da budem mnoooogo svadjalacki raspolozena da bih prosla bez kazne ili da se kezim kao debil... Ili da im trazis fotografiju kao dokaz da si prosla sa telefonom na uvetu, mada je to prilicno on a long stick...
Post a Comment