Ako ste slučajno planirali ovih dana da negde padnete i razbijete glavu, gledajte, molim vas, da to ne bude između sedam i devet ujutru, pošto se tada čak i u URGENTNOM centru isključivo i samo doručkuje.
07.15. Neulazeći u etiologiju pada, navešću samo posledice važne za ovu priču - krv svuda po njoj, posekotine duž celog kapka i izraženi podliv na desnom oku. Strah.
Prva a, čini se i najprirodnija reakcija bila je pogledati da li je "ozbiljno", sanirati krvavljenje i u međuvremenu pozvati Hitnu službu.
Došli su, istina, vrlo brzo, ali sve što su od sebe dali bilo je par povika na najbližu osobu (onih sujetnih doktorskih, doživeli ste ih svi verovatno) i potom odvoženje povređene u URGENTNI centar.
Pošto se radi o očiglednoj povredi glave nastupa stara srpska dijagnostička metoda - uvali pacijenta nekom drugom i tako se oslobodi odgovornosti.
Tako je, naravno, i naš dr Junak, tek pristigao u smenu, neželeći da se upušta u bilo kakve avanture pre doručka i kafe, napisao radnu dijagnozu "potres mozga", naložio da se pacijentkinja odveze službenim vozilom u hiruršku ambulantu URGENTNOG centra velike zdravstvene ustanove Klinički centar Kragujevac i produžio svojim putem.
07. 30. Sedite tu i čekajte.
Sve bi to bilo i za razumevanje kada vas tamo, ispred URGENTNE hirurške ambulante ne bi odokativno trijažirali, i čim bi ustanovili da niko neće da mre, odlučili da iskuliraju koliko god im se može. A, očigledno im se može previše.
7.45; 8.00; 8.15; 8.30... Nigde nikoga!
Čisto zabave radi, napravim koju fotkicu. Pitaju me zašto slikam, ja onako, polušaljivo kažem da mi treba za novine i da planiram da pišem o ovome.
- Hoćete li da pozovem šefa da porazgovarate s njim o tome? - kaže sestrica.
- Da, naravno, upravo mi tako nešto treba!
Onda je valjda skapirala šta je izgovorila i kiselo se nasmešivši ponovila da nije do nje.
- Znam da nije, ne brinite - olakšam joj.
U međuvremenu su stigli još neki pacijenti. Sestra, krajnje ljubazno, ali, nažalost svih nas, potpuno bespomoćna jer jedino što može da kaže je: Doći će lekar, otprilike za pola sata.
POLA SATA!!??
Treba li da podsetim cenjeni auditorijum da je žena dovezena, sada već pre sat vremena, sanitetom u URGENTNI centar zbog povrede glave??
 |
| Ljubazno, ali bespomoćno osoblje hirurške ambulante Urgentnog centra saopštava pacijentu da će lekar "uskoro" da dođe |
Ne znam kako biste vi, ali moji su se živci ovde već potpuno istanjili. Bez doručka i redovne terapije, s oteklim i krvavim okom i drugim pratećim povredama, PA JBG, da je na ulici stajala neko bi prišao da pogleda, a ne usred moderne zdravstvene ustanove..
Zaista više ne mogu da podnesem. (Tu već obećavam ovaj blog post)
Idemo dalje..
Što slučajno, što namerno, susretnem zatim izvesne poznanike, malo se razgalamim po hodniku (sticala dragoceno iskustvo po raznim ambulantama opšte prakse) i konačno izdejstvujem neku reakciju.
9.04. Pojavljuje se hirurg - dr Vladimir Đorđević - da se zna!
(Digresija. Kako se ispostavilo, taj isti lekar, koji je prva dva sata svog radnog vremeva navodno proveo u imaginarnoj viziti (to znate prolazi kod naroda) je nekoliko puta prošao kroz hodnik, red s jogurtom i parčetom pice, red s rukama u džepovima, čisto da vidi da li neko ima dijagnozu s početka priče "oće da mre", samo ja nisam znala da je to on. Zaključivši da takvih nema, opušteno je nastavio svoj jutarnji ritual doručka i kafe, koji većina zaposlenih obavi PRE posla, tj. kod kuće ili na pauzi. Ovo razbijanje glave, pa to nije URGENTNO)
Ubrzo nas prozivaju. (Važna informacija: sestra ga je sigurno obavestila da sam malo tanka s živcima, a
kolega ga je nazvao telefonom da interveniše i tako to..)
Usled svih tih saznanja na licu mu se jasno vidi da mi misli isto što i ja njemu, ali je trenutak takav da smo kulturni oboje.
S metra razdaljine proceni da se radi o ogrebotinama, da ne mora ništa da se ušiva (hirurški obrađuje), postavi nekoliko pitanja čiji odgovori upućuju na to da li ima nekih ozbiljnijih povreda glave ili ne, i pita MENE ovako:
- Mislim da nema preloma kosti lobanje, ali jedino možemo da budemo sigurni ako se snimi. Šta vi mislite?
-(Šta, bre, ima ja da mislim?? Otkud ja znam, vi ste lekar!)
- Ako smatrate da treba. Kako ja da znam.
- Dobro, povedite je na snimanje.
- Ja je vodim?
- Da. (Pošalje potpuno zbunjeno dete s prakse da umesto mene gura kolica, pošto sam ga uz prethodno pitanje častila određenim pogledom)
- U redu. Odemo.
9.15. Dečkić na praksi, kao što rekoh, potpuno zbunjen, samo nas ostavi ispred sobe "za slikanje" i stidljivo ode, jedva promrmljavši da treba da čekamo tu.
Srećom, u ovoj Srbiji, uvek ima neko stručniji od stručnjaka i pažljiviji od onih kojima je posao da budu pažljivi, a to je u ovom slučaju žena koja je dovela dete na snimanje i koja je odmah primetila da sve papire imamo kod sebe, što valjda nije slučaj kad se prođe kroz šalter.
- Morate prvo da se prijavite na šalter - kaže mi i pokaže gde je to.
- Najlepše hvala, odgovaram i odlazim.
Da, naravno da treba, samo se takvo znanje u kragujevačkoj bolnici iz nepoznatog razloga podrazumeva, kao da smo svi visili celog života po šalterima radiološke klinike sa razbijenim glavama i slično.. Ma, bre!
9.22. Prozivaju nas, ide brzo.
Radiološki tehničari nisu baš oličenje ljubaznosti, ali ok, više me i ne zanima ko je kakav. Želim samo da što pre završimo kako bih mogla da joj, već prilično iscrpljenoj priuštim makar doručak i malo odmora.
Rezultati se čekaju ispred ranijepomenutog šaltera. Ok.
9.30; 9.40; 9.50.. Čekamo.
10.00. PAUZA!
Pauza?!?
Koliko ja znam, a to nije neka tajna, radiološki snimak bude gotov prilično brzo, a mi ga čekamo, evo već više od pola sata - URGENTNO. Aman, ljudi!
Pitam tehničara koji se slučajno našao u dometu da li je moguće da rezultata još nema i podsetim da nas šalju iz URGENTNOG centra. On mi, sležući ramenima, odgovori iskreno da jesu stigli, ali da mora lekar (radiolog) prvo da ih pogleda. Njega/nje naravno nigde nema. (Ne znam ko je radio)
Onda, srećom, naiđem ponovo na nekoga koga lično poznajem, ukratko izložim o čemu se radi i, naravno, dobijem (pregledane) snimke u roku od "odmah".
10.30 Idite kući, nije ništa ozbiljno.
Odnesem kod hirurga, on baci pogled, ponosno zaključi da nema preloma kostiju glave i reče to što reče. Slbodno operite ranu i stavljajte hladne obloge. To je to.
Konačno, odosmo kući, posle TRI SATA u URGENTNOM centru zarad posekotine iznad desnog oka za koju je neko stručniji od mene ipak trebalo da konstatuje da je samo posekotina.
Nešto mi se čini da je sve to moglo, u ovim okolnostima, kada nije bilo hitnijih slučajeva, da traje ne više od 20 minuta. Da li možda grešim?
Posebna je priča i to što je, na kraju, veoma lako zaključiti da je posao bespotrebno prebačen na hirurga i da je, u stvari, trebalo da je zbrine lekar iz hitne. Da li grešim?
U međuvremenu, ispostavi se da ova zdravstvena ustanova trećeg nivoa u narodu poznata kao Klinički centar Kragujevac, čiji je sastavni deo i ovaj URGENTNI centar, upravo menja rukovodstvo. Nada umire poslednja, zar ne.
13 comments:
Urgentni centar , tako bombasticnog naziva , je u nasem KBC-u zapravo jedno promajno mesto..tamo cekaju svi-od onih krvavih na nosilima, do lakse i teze povredjenih, preko ljudi pod bolovima i izbezumljene i uplasene rodbine...izmedju njih se elegantno krecu nezainteresovani doktori i neljubazne sestre, uglavnom bez izuzetka nevoljne da pomognu u bilo cemu...svog svekra, u dobi od 80 godina sam pre 3 godine tamo odvela sa uputom hitne pomoci, i sumnjom na mozdani udar..hitna ga nije prevezla jer stanujemo preko puta bolnice, pa cemo se vec sami snaci!Da ne razvlacim, cekali smo na red od 14i 30 do 20i30,verovali ili ne!Na uputu je uredno zavedeno vreme dolaska i eventualna dijagnoza...za to vreme, primljeno je 3 pacijenta, od kojih je jedan povredjen u tuci, drugi u s. nesreci, obojica na prvi pogled lakse, bez krvi i potpuno svesni i orijentisani...treci je delovalo slicno, ali je na neciju intervenciju uveden odmah i ostao u ordinaciji..u hodniku smo stajali mi, sa svekrom koji se u medjuvremenu umokrio, jer nije mogao da izdrzi, pa sam donela cebe od kuce, i presvukla ga prakticno pred svima, i jedan momak koji je imao duboku posekotinu koja je krvavrila...otprilike 10 puta sam cula da se strpimo, i da imaju posla, primice nas, da ne budemo nestrpljivi...na kraju sam uhvatila na hodniku tadasnjeg direktora centra, mog skolskog druga, inace, koji se pravio da me nikad nie u zivotu video, i izvikala se glasno na njega, pitavsi ga koliko se ceka tamo gde nije URGENTNO!Covek pogleda tu na hodniku svekra, sad vec na nosilima, jer ne moze da sedi, i kaze-Pa dobro, evidentno da nije slomio kuk, jer nema bolove!i jos kaze-pa on ima 80 godina, sta ocekujete!Kad ga onda nisam udarila, nikad necu...nekako ga u pola9 prime, i ostave na neurologiji..nije se vracao kuci, umro je za dva dana....i danas mislim da bi mu bar malo produzili zivot, da nismo 6 sati cekali tog dana...
Uh, teška priča.. Hvala što je delite sa nama
Evo, kao što sam obećao da dam i svoj komentar. Odmah da kažem da ne nameravam bilo koga da branim od bilo čega već samo želim da iznesem svoje viđenje znajući da nakon njega sigurno nikome ko je imao loša iskustva u bilo kojoj ustanovi a ne samo u UC neće ni najmanje biti lakše.
Elem, prvo i prvo treba reći da ono gde se danas nalazi Urgentni centar u KC Kg ne zadovoljava ni minimum uslova za kakvo-takvo funkcionisanje. Ulaz u UC nije odvojen od ulaza u ostatak KC, mnoge ambulante su nabudžene i nastale pregrađivanjem hodnika i što je najbitnije nema dovoljno prostora - do neurološke se jedva i dođe od ortopedskih pacijenata a hirurška ambulanta recimo čak nema ni opservaciju a o tome da bi svaka ambulanta morala da ima bar po desetak boksova u koje bi se smeštali pacijenti čim stignu kako ne bi čekali na hodniku da i ne govorim.
Da pređem na konretne stvari - ono što videh u tvom tekstu po meni je 80-90% posledica loše ili nikakve komunikacije. Na prvom mestu lekar iz hitne je odradio procenu hitnosti i to je trebalo i da vam saopšti da stanje ne zahteva neodložnu reakciju i da ćete samim tim biti prinuđeni da čekate u UC jer bi u suprotnom odmah po pristizanju u UC on lično (kao što to uvek rade) alarmirao nekoga od osoblja i lekar bi se, gde god on bio, pojavio u roku manjem od minuta (uz prisustvo lekara iz hitne dok ne "preda" pacijenta kolegi iz UC). Odmah ovde da kažem da je on dobro postupio što vas je doveo do UC jer takva povreda zahteva ne samo hiruršku obradu (koju bi oni u hitnoj i mogli da odrade kada bi imali uslove koje nemaju) već i radiološku dijagnostiku.
Organizacija posla u KC je takva da radno vreme počinje u 7:30 kada počinje i vizita u stacionarnom delu UC (kojoj prisustvuju i hirurzi i ostali lekari) i koja traje do 8:00 kada hirurzi odlaze na svoj 4. sprat i odrađuju vizitu svojih pacijenata kada je neophodno da ordiniraju terapiju, dijagnostiku i sve ostalo što ide tako da to da vas nisu slagali kada su rekli da je lekar u viziti, hirurzi u njoj svakako jesu minimum do 8:20-8:30.
Dalje sad moram da malo objasnim pojam "hitno" - naime, svaki pacijent za sebe je hitan, najhitniji mogući. Međutim ono što je stvarno medicinski hitno se ipak razlikuje od toga i Urgentni centar NE podrazumeva da ako neko bude transportovan tamo da će biti pregledan iste sekunde. Naravno bilo bi idealno kada bi to bilo moguće ali prosto u našim uslovima to još dugo neće biti moguće. Dakle ako je u startu procenjeno od strane lekara hitne pomoći i sestara UC koje se uvek nalaze u ambulantama dok su lekari u vizitama da pacijent ne zahteva momentalnu pozornost onda nema druge do da se čeka jer su prosto okolnosti takve s' tim da ste vi naravno obavešteni o tome da hitnost nije nužna i da ne morate da se brinete. Tu sad treba spomenuti to upućivanje na dijagnostiku gde bi po pravilu uvek trebalo da ide neko od zaposlenih sa pacijentom međutim budući da postoji katastrofalan manjak tehničara i pomoćnog osoblja to na žalost takođe nije moguće. I opet siguran sam da se to uz par lepih reči i boljom komunikacijom uvek može objasniti kao što je i taj dečko što vas je odveo trebalo da vas obavesti gde treba da predate papire.
Što se tiče agilnosti lekara - lekari u UC rade zaista rudarski posao i prosto u svačijem interesu je da oni budu maksimalno spremni za njega. Možda i jeste sporno to da li oni treba ili ne da piju kafu i doručkuju na poslu ali po zakonu imaju pravo na pauzu kao i svi zaposleni bilo gde uostalom. Sad u UC ta pauza nije nikada fiksna (kao što je fiksna na radiologiji recimo) već lekari UC (ali i sestre) prosto moraju da uglave to kada okolnosti to omogućavaju i ako nema ništa zaista hitno svakako je bolje da lekar prvo popije kafu i doručkuje nego da gladan krene da pregleda pacijente.
Da zaključim - dobrom komunikacijom bi se mnogo toga sprečilo u samom startu. Da je vas neko lepo obavestio da može da se dogodi da čekate i 3-4 sata vi u startu ne biste imali očekivanja da će to biti brže završeno jer - očigledno ne može biti brže završeno bar ne u ovakvom objektivnom stanju stvari. Ono što je najbitnije jeste da su svi odradili svoj posao kako treba ali ne treba zanemarivati i to da se sa malo komunikacije dobije toliko mnogo i tu naravno mislim na obe strane. A čekanje je na žalost naša svakodnevica ne samo u bolnicama već i u poštama, sudovima, opštinama, bankama...
I da ponovim - ne želim ovim da branim nikoga već samo dajem moje viđenje stvari. Mnogo toga zavisi od organizacije posla i kao što ti kažeš videćemo, dolazi novi direktor KC pa možda on promeni nešto u organizaciji što će doprineti većem zadovoljstvu pacijenata sa jedne i zaposlenih u KC sa druge strane ali moje je mišljenje da dok se ne napravi nova adekvatna zgrada za UC on neće funkcionisati onako kako bi trebalo i uvek će biti nezadovoljnih (a nemojte misliti da su to samo pacijenti).
Tebi, Srđane, svaka čast, ali, suprotno onome što si najavio, ipak si sebi dao za pravo da "braniš" i tažišizgovore umesto njih, pošto ne prate moj blog :)
Sa druge strane, ja sam ovde mnogo detalja izostavila, a reč je o starijoj ženi koja je hronični bolesnik i vrlo kompleksan slučaj i koja nikako ne bi smela da se cima po hodnicima u takvom stanju, niti da bude bez lekova i odbroka.
Da lekar, kao svako drugi treba da doričkuje, neosporno je, ali može to i da uradi pre nego što dođe na posao ili kad nema nikoga ispred ordinacije, pošto nema fiksnu pauzu.
Dalje, veruj mi da dobro znam i kako je biti sa te sruge strane, svojevremeno sam apsolvirala na višoj medicinskoj školi i provelanekoliko meseci na praksi u Kliničkom centru. Isovremeno živim već 14 godina sa jednim lekarom opšte prakse koji hiljadu puta nije ni jeo ni srao, da bi nekome spasao glavu..
Sve ostalo ne treba da piše ovde nego eventualno u pismu adresiranom na budućeg/bivše ili kojeg god direktora. Znamo svi da je teško, ali uvek i na prvom mestu, a posebno lekari, treba da budu LJUDI, a ne da ih zabole za ceo svet. Nije u pitnau još samo jedan slučaj, već osoba i živo biće.
I tako dalje, i tako dalje..
Ja se u sekundi iznerviram kada neko pomene KBC, bez da cujem koja je prica u pitanju. A cak nisam ni civilni osiguranik - samo sam imala nekoliko nesrecnih momenata kada sam morala biti upucena tamo.
Anyway, sta sam htela - u razgovoru sa mladom (starijom od mene) buducom lekarkom (studira vec 13 godina, "redovno") pomenuh joj kako je jedini problem lekara i sestara sto "mejau osecaj za ljude", objasnjavajuci da ce i na ulici ljudi potrcati da pomognu (bar se nadam), pa da bi u bolnici taj proces pomaganja trebalo da tece jos prirodnije i brze (jer su strucni, jel' te). I ona mi kaze "Pa lekar i ne treba da ima osecaj za ljude! Bas naprotiv!". I ja se ucutah. Sta da kazes govnetu?
Inace, bas na ovakvu temu napisah nesto ranije, ako te ne mrzi da bacis pogled ....
http://clarice-jacobs.blogspot.com/2010/12/zdravstvo-u-kragujevcu-utisak-od.html
http://clarice-jacobs.blogspot.com/2012/04/zdravstveno-osiguranje.html
Pa upravo ne, ja sam samo dao objašnjenje a ne opravdanje a da li će neko npr. da ima razumevanja za doktora koji doručkuje na poslu ili neće to je ostavljeno na svakome da sudi za sebe.
Inače ta kritika koja se često čuje da "lekari prvenstveno treba da budu ljudi" je nešto što za mene predstavlja apsolutni poraz svih i svega - i onih koji je izgovaraju, i onih koji je primaju i celog sistema i ljudskog društva u kome je tako nešto izgovoreno. Jer nemali broj puta sam se osećao upravo kao nečovek kada sam morao lakšeg pacijenta da zamolim da ustane sa kreveta i ustupi mesto težem. Prema tom lakšem pacijentu sam ispadao nečovek jer zašto bi njega zanimalo to što ja nemam gde da smestim težeg pacijenta?!? A ja sam prosto morao da donesem takvu odluku i po tu cenu da budem nečovek jer su prosto okolonosti takve a ja sam nadležan o tome da odlučujem.
E sad, za kraj, zamisli da nisu u pitanju kreveti već respiratori. Lako je govoriti "budite prvo ljudi" - ono što pak ni najmanje nije lako je doneti etički diskutabilnu odluku i živeti sa njom.
Blog je fenomenalan....slično iskustvo sam imao pre par dana na istom mestu, tako da to ne bih nazvao slučajnošću!
Ako je to sve tako neophodno, normalno i neizbežno, pošto "nema uslova za rad", imam samo još jedno pitanje:
Da li je moguće da se nešto slično ikada dogodi nekom tvom/njegovom bližnjem (majka, sestra, brat, najbolji prijatelj..)ili će svako od njih sve što treba da završi u projektovanih 20 minuta?
Otišli smo predaleko, Srđo, a bez potrebe. Znaš i sam da baš ti uslovi nisu za sve isti i da ih uvek odnekud ima kada se pojavi neko "moj" i obrnuto za obične smrtnike. Ono što ja hoću ovim blog postom da kažem, a očigledno je da je naišlo na odobravanje kod ljudi koji su "sa ove" strane je da može ipak i malo drugačije, samo ako se želi, sa istim kapacitetima i istom (ne)organizacijom posla.
Naravno da za nekog "svog" može za 20 minuta ali to je ne zbog sistema već uprkos njemu jer ja ako hoću da to uradim za 20 minuta moram da idem da molim ovoga pa da molim onoga da mi učine uslugu inače bi i taj moj čekao satima kao i ostali. A nije da se nije dešavalo i to jer nekada nešto ne može brže ma koliko ti nekoga molio.
A to "preko veze" nije ništa specifično za zdravstvo već je to takvo u celom društvu, u svim njegovim delovima, Šta misliš da li će neko ko ima nekoga u SUP-u da čeka redovnu proceduru za izdavanje pasoša ili će da odradi to preko veze? Da li će neko ko ima nekoga u sudu da ide regularnim putem da izvadi npr. prepis nekog rešenja i da ga čeka nedeljama ili će preko te veze da ga izvadi u roku od odma'?
Ali naravno niko u javnosti neće osuđivati te druge već su samo lekari na tapetu...
Pogrešno veruješ da su samo lekari na tapetu. Možda samo na tu oblast obraćaš najviše pažnje, a blogova na temu ličnih karti i pasoša koliko hoćeš na sve strane.
Činjenica je, ipak, da mnogo više boli kada se razbije glava nego kada istekne neki dokument, pa je tako i jaukanje glasnije.
Sretaćemo se mi još po tim kliničkim sokacima :)
Nakon svih ovih komentara, resila sam... Posto nemam fiksno vreme za pauzu, ja cu u Jutarnjem da kazem ''Dobro jutro, dragi gledaoci'' i narednih sat vremena da doruckujem i pijem kafu''...pa sta da se radi kad sam bas tada gladna, a nemam pauzu.
Interesantna prepiska. Slicno sam u pomenutom UC dozivela, 4 sata cekanja i maltretiranja po hodniku sa prelomom 4 rebra, i zestokom ugruvanoscu i pri tom bila ispovracana od strane babe koja je tu bila i duze od mene. Ipak moram da pohvalim tehnicare koji su zaista bili super, od donosenja vode, pomaganja pri ustajanju i sl. Ali doktora nema pa nema!!!!!!!!!!!!
Post a Comment