Moj najbolji prijatelj?

Moje sedmogodišnje dete mi je sinoć uputilo, reklo bi se, krajnje normalno pitanje: “Mama, ko je tvoj najbolji prijatelj?”

A ja... Zamislih se, prilično... 

U društvu, reklo bi se, važim za komunikativnu osobu, veselu, raspoloženu za šalu, izlaske, druženja.

Imam sreću (u nesreći) da živim u gradu u kom sam odrasla. To podrazumeva da ne mogu da prođem ulicom a da ne sretnem nekoga koga poznajem, da ne postoji više niko sa kim nemam zajedničkih prijatelja ili poznanika. Imam, takođe, i tu sreću da sam sa drugarima i drugaricama iz detinjstva još uvek u kontaktu. Posećujemo se kad god imamo vremena, deca nam se poznaju, viđamo se kad god možemo. Još uvek smo jedni drugima i razlog za radost i rame za plakanje.

Postoje, naravno, tu i mnogi koje sam upoznala kasnije. Neki divni i dragi ljudi i, kako se kaže, junaci koji su se i na muci pokazali. Ljudi odabrani selekcijom odraslog čoveka.

Zašto onda nemam odgovor na tako jednostavno pitanje, nego već satima razmišljam u potrazi za rešenjem?

Kroz različite periode i različite životne okolnosti različiti ljudi su “dominirali terenom”. Sasvim je prirodno kada ste devojka u “ozbiljnoj vezi” da se nekako najviše družite sa drugim nekim “parovima”. Sasvim je prirodno da kada ste singl, najviše vremena provodite sa devojkama i momcima koji su u sličnoj situaciji. Tako su, opet najprirodnije, u životu jedne majke, sve prisutnije neke druge majke. Sve je to, uz dodatak gomile nepomenutih okolnosti, sasvim, sasvim prirodno, rekla bih.

Kada ste dete sve je fatalno, i ljubav i prijateljstvo i problemi i sreća. Tako, dete u svakom trenutku može da kaže ko mu je najbolji-najbolji prijatelj. Ali, kada odrastete, situacija postaje drugačija.

Imate one na koje možete da se oslonite. Imate one sa kojima se družite. Imate neke druge koji su vam bliski zahvaljujući okolnostima. A, ukoliko ste zaista odrasli, svesni ste koliko je i to prirodno da više nije niti može da bude sve samo na jednom mestu.

Duboko sam ubeđena da niko on nas sada ne može da se odredi prema samoj jednoj osobi i za nju kaže: “Da, to je moj najbolji prijatelj.”

Tako i ja.. Beskrajno volim i poštujem one koji su u bilo kom periodu mog života bili tu, bilo kakvim povodom, i iz bilo kog razloga. Većina njih danas možda nema previše vremena za mene, ali možda nemam ni ja za njih.. Da bi imao prijatelja, kažu neki pametni ljudi, moraš sam da budeš prijatelj. I, suprotno tvrdnjama psihologa, analitičara društvenog života, suprotno opreznim stavovima većine, tvrdim da su svi oni koje nazivam svojim prijateljima i najbolji.

I hvala im, i hvala mom sinčiću što me navodi da sivu masu ne ostavljam potpuno neiskorišćenom.