*Prijateljica i gošća na mom prašnjavom blogu Alex Saša Kivela, a njene dojke NISU ok..
(Da, sve je istina, a glasi ovako:)
Oktobar, mesec borbe protiv raka dojke je prošao.Ovoga puta nisam se oglasila oktobarskom krilaticom: MOJE DOJKE SU OK, A TVOJE?, sa prigodnom fotografijom, mada niko to nije ni primetio.
Ovog oktobra ja sam se suočila sa činjenicom da moje dojke više nisu ok, ja koja sam vodila računa, ja koja sam redovno kontrolisala svoje grudi....
U januaru sam primetila neku promenu, ali zaboga meni se takva sranja ne dešavaju!
U maju sam pokazala Kumi, uz misao da bi trebalo da se vidi šta je to.
Na redovnoj kontroli u junu doktorica nije obratila pažnju, a ja nisam insistirala.
U septembru, na UZ abdomena, obratila je pažnju i na grudi, uz rečenicu da ne može da uradi dva pregleda u jednom danu, i da dođem sutra kod nje u ordinaciju.
Al sutra ne može, jer tako kaže sestra na prijemu. Ne može tebi da padne napamet da je nešto hitno, moraš da zakažeš.
I eto ga oktobar. I zakazani pregled.
Pogledala je i opipala promenu, pogledala u mene i upitala: šta ste čekali do sada?
Od tog trenutka moje srednje ime je Hitno.
Od tog trenutka ja sam kao u nekom lošem filmu.
Od tog trenutka zuji mi u glavi: sranja se NE dešavaju nekom drugom.
I onda kao na traci, od specijaliste do specijaliste...kao u transu, dok u glavi neprekidno zuji. Hoće mozak da eksplodira, roje se pitanja, samo se gomilaju, i misao kako naći odgovore što pre, jer kad odgovorim na pitanja sve će nestati, sve će biti neka loša šala...
Ali nije.
Posle prvog pregleda, onkolog je izgovorio: gospođo vi imate rak, i to najverovatnije onaj gadan.
Mozak se raspao u paramnparčad, jezik se zavezao. - Diši Saša, diši, doktor nema pojma. Posle drugog pregleda doktor je rekao: gospođo idete na hitnu operaciju.
Nova eksplozija mozga. Izgovaram slabašno: ne...
- Gospođo ne budite nenormalni, vi imate rad dojke. 90% je maligan. Idite, završite ostale preglede, vidimo se hitno ponovo...
Zuji mi u ušima...doktor nema pojma, doktor ima malu pišu, doktor je nedojeban....
Između pregleda pokušavam da živim normalno. Tražim posao, šaljem svoj cv na milion adresa., kuvam, igram se sa sinom... U glavi zujanje ne prestaje, greška je, greška je, greška je...a onda otkud to meni...a gde su odgovori na pitanja...šta je ovo?! kakav ružan trip....
Smejem se, družim se sa prijateljima, počinjem da govorim o onome šta mi se dešava.
Guglam, tražim odgovore, čitam, tražim odogovre, pitam, tražim odgovore.....
Ponovo sam na institutu za onkologiju, ponovo sam kod doktora sa gomilom snimaka, analiza, rezultata. On počinje da govori, govori, govori..ja ga ne vidim, ne čujem, ne razumem...kapiram reč operacija, čujem odstraniću ti obe dojke, čujem reč konzilijum...u glavi zuji: doktor ima malu pišu, doktor nema pojma, doktor nije jebo ništa... nisam ja anđelina bre doco pa da mi se seku sise jeboterim!
Sredi se ženo, sastavi se sa mozgom i vidi šta ćeš da uradiš sa sobom.
- Ok. Imam rak. - Ok idem na operaciju.
- Idemo sad Saša korak po korak.
Ovo je onaj Big Beng posle koga ništa neće biti isto.
Otišla sam u bolnicu, saslušala doktora, ovog puta prisebna. Tražila sam pomoć psihoterapeuta. Shvatila sam da je ovo onaj Big Beng koji ne mogu da savladam sama.
Znam da imam Prijatelje, a sad je došao trenutak da tražim pomoć i podršku. Teško je to nekome ko živi u ubeđenju da sve mora i može sam. Plakala sam. Javno.
Operisana sam pre dve nedelje, odstranjene su mi obe dojke, i ona sa rakom i ona bez raka, preventivno...doktor je ipak znao šta radi, a ja sam u međuvremenu odlučila da mu se prepustim sa puno poverenja. O istom trošku su mi ugrađeni implanti.
Doktor kaže nema pregovaranja sa njim ni sa tim stvarima, sem preventive važan je psihološki ali i estetski momenat.
Shvatila sam da ću dobiti odgovore na sva svoja pitanja samo ako budem strpljiva. I ako dobro budem osluškivala sebe. Ako budem verovala sebi i svojim instinktima.
Sve ovo što mi se dešava, dovodi u pitanje razne moje stavove.
Ni jednog trenutka ovo nisam doživela kao bolest, ni jednog trenutka nisam sumnjala u ishod.
Znam da mi je u životu dato samo onoliko koliko mogu da izdržim- a mogu mnooogo da izdržim.
Naučila sam da mi život smišlja lekcije, samo je stvar koliko ću brzo i kvalitetno da ih savladam...
O, da boli. I ta me bol svakoga dana podseća da nije sramota tražiti pomoć, da nije sramota nešto ne- moći, isto tako podseća me da nisam sama. Bol me uči kako da prihvatim i zavolim sebe na najbolji način, baš onakvu kakva jesam. Bol je trenutno moja snaga.
A bol će proći, i ja više nikada neću biti ista. Biću bolja prema sebi.
Nego, da vas pitam....kada ste poslednji put proverile svoje grudi?
9 comments:
Mnogo mi je zao zbog svega sto se desilo. S druge strane, zelim brz oporavak sa velikom nadom da ce sve biti u redu i da cete ziveti narednih sto godina bez ikakavih problema.
Ovaj tekst je od velikog znacaja, voleo bih da ga procita sto vise zena.
Hvala vam sto ste podelili vase iskustvo sa svima.
Veliko postovanje, Vlada.
Prosla sam taj put. Pazljivo sam procitala tvoju ispovest. Kopala sam po tekstu da nadjem nesto zajednicko i eto ga nadjoh, a to je da si sve dozivela kao i ja, da si videla sansu da budes bolja prema sebi, da si sve to dozivela kao izazov za jake, da si se izdigla i da ides dalje. Ja sam nedavno napunila 4 godine od operacije i skoro da sam vec sve zaboravila. Zivim normalno, ma zivim bolje. Moj motiv su bili moji sinovi i sklopljen dogovor sa njima da ja docekam unucice. Mama kada obeca, mama ne sme da laze. Mozes i ti sada sve. Ja sada redovno idem u teretanu, na fitnes, na plivanje, vozim bicikl, trcim, ma ja tek sada zivim. Ne draga, nisam ja to dozivela kao bolest nego kao otreznjenje sta je zivot i kako bi trebalo ziveti. Nema predaje, nego sirok osmeh na lice i svima pokazi koliko si jaka zena. I da znas da kada neko pokusa da mi "stane na zulj" cesto mu kazem: "Ma hajde bre, pa meni rak nije mogao nista a ti kao nesto pokusavas"...Sve najbolje draga, vec vidim da si sve pobedila. Kladim se na tebe :)
nadam se i verujem da ćeš se brzo oporaviti. ja sam ovo prošla sa mojom mamom koja je izašla još jača iz svega... Vratila bih se samo na jedan deo tvog teksta a to je odnos medicinkog osoblja i koliko je nešto hitno ili ne... S jedne strane imamo kontrolišite se na vreme, a sa druge strane da to u praksi ne može baš da se sprovede... Zato bih da apelujem na sve pripadnice lepšeg pola da insistiraju na tom pregledu, da se same pregledaju i prate, da jednom godišnje unapred zakazuju ultrazvučni pregled. Samo proaktivnim delovanjem možemo ako ne sprečiti, bar ublažiti i skratiti proces lečenja.
Citam...a suze mi naviru....suzdrzavam se...jer sam na poslu.. prosla sam delimicno pakao kao i ti al ne moze se bas porediti...jer je strano telo u mojoh dojci bilo kao neki cvor za koji su rekli da bi mogla da ga izvadim kad budem plabirala porodicu...nakon dve godine trudnoca.....odmah tog dana sam razgovarala sa hirurgom...koui me je detaljno prwgledao uz ostale lekare....operisao mi je levu dojku pod lojalnom anestezijom .. ...za par dana to ce biti kako ie proslo vec 7 god. Od tada.... prosle godine sam bila na preventivnoj kontroli kada je sam drugo dete prestala da dojim....povremeno osetim bol gde je unutrasnji oziljak....posle ove tvoje price....od nedelje idem da zakazem ponovo uz grudi ...papa i kolposkopihu! Pislednji put ove godibe sam ianuara htela da zakazem uz grudi....kada mi je sestra na kartoteci rekla da je slobodan termin tek oktobra zgrozila sam se.....svako vam dobro zelim
čujem odstraniću ti obe dojke, čujem reč konzilijum...u glavi zuji...Izdvojio sam ovo sa razlogom. U UK je uradjeno jedno istrazivanje. Osobe kojima je dijagnostikovan rak razgovarale su sa lekarom koji im je prvi saopstavao tu losu vest. I pored ostalog govorio im je o daljem lecenju. Te osobe su zatim pounjavale upitnik, o tome sta im je lekar rekao tokom razgovora. Ispostavilo se da su cili (primili k znaju) svaku petu rec. Toliki je sok. I ovo istrazivanje ukazuje sa kolikom odgovornoscu i empatijom mora da nastupi lekar.
majka mi je umrla prosle godine, sa punih 74 godina... rak dojke joj je dijagnostifikovan sa njenih 27 godina... dakle, izgurali smo citavih 46 godina od te operacije... a tada su sanse bile zaista male... sve izmedju ta dva datuma - je bila ljubav...
:) ima nacina !
Drage i dragi, mnogo Vam hvala što delite ovaj tekst i svoja iskustva. Čitajući komentare, ponovo sam se "smrzavala" kao čitajući Sašine reči.
<3
Eto i ja da se oglasim :-)sa mojih 30god na dojci napipam cvorugu velicine 4*3cm sa malim crvenilom iznad i kozom koja se uvlaci..odlazim kod hirurga koji kaze nije nista strasno na Uz, uradim i mamografiju i radiolog misli sve je ok..Upalni proces,ali prodje i 1-2 meseca to nikako da prodje niti da se smanji,na insistiranje prijatelje odem kod onkologa koji je ostao frapiran kaze to nista ne valja mora odmah van itd. hitno konzilijum itd.Ja kazem dr hocete li vi da me bar operisete kaze on AKO UOPSTE DO TOGA DODJE..:-( ja kazem radila sam UZ i mamografiju i nista se ne vidi kaze on kod mladih zena nece to da se pokaze..NIsta ja hitno obavim sva snimanja i pravac Insitut za onkologiju. Na konzilijumu kazu mi mislimo da je upalni procex, opet longacef, obloge, kupus. U toku noci to pukne kroz poru koja se bukvalno otvorila, odatle je izaslo svakakvog cuda: krvi,sekreta neznam ni ja cega.Odlazim kod onog prvog hirurga koji kaze to je super to nam govori da je ipak upalni proces.. ali meni je cudno zasto ta cvoruga niti da prodje niti da se bar malo smanji pa da mi bude lakse..TRAUMA traje vec mesecima, a u glavi stalno onaj glas to nista ne valja mora odmah van... Znaci kao crv u glavi mi kopa...ja odem na magnetnu rezonancu,NISTA, uzimali su mi biopsiju 3 puta.. svaki put OK..i tako je to meni pucalo gnojilo. pucalo gnojilo 1,5 godinu na posao sam nosila sterilne gaze i povidon jod i senzifix flastere i previjala se u wc-u, dva puta sam lezala u bolnici zbog toga velike kolicine gnoja koji je uvek bio sterilan. Odem kod jos par dr koji mi isto rekose da sam malo nespecificna imam neki plasma cell mastitis najpre. Slika nije bas jasna ali za to vreme vec bi neko uvideo da je veci problem...verujte mi doslo mi je da odstranim obe dojke koliko mi je vise bilo muka od svega i od neizvesnosti i straha..nadjem jos jednog dr koji mi je rekao da vise ne pijem antibiotike i dr lekove jer mi ne pomazu da jednostavno ostavim tako da vidimo sta ce da se desiti..i konacno sam digla ruke od toga..opustila sam se i nekako se to konacno pocelo smanjivati i nestajati. Hocu samo da kazem dok sam cekala u onom jezivom hodniku da dodjem na red za konzilijum, gledajuci babe od 70-80god koje placu nad svojom sudbinom, a ja imam 30 god, malo dete 3 god, i dozivela sam da sedim na takvom mestu...Rekla sam sebi ako ovo prezivim nec se vise nervirati oko gluposti, svoj zivot cu srediti kako meni odgovara, postavicu drugacije prioritete u zivotu, jednostavno bicu srecnija... i JESAM SRECNIJA....pozdrav drage moje budite hrabre i srecne i svu srecu Vam zelim ..
Draganice,volela bih, ukoliko ovo procitas da mi odgovoris, sta bi sa tobom. Sve ovo sto si napisala, isto se i meni desava i 8 god mucim muku sa dijagnozom plasma cell mastitis. O gnoju, upalama i antibioticima da mi ne govoris. Volela bih da saznam kako ti je sada i da li je prostlo samo od sebe
Veliki pozdrav . Jelena
Post a Comment