Pošto se izjašnjavam kao ateista, često se susrećem sa osudama modernog društva koje religiju smatra naročito modernom pojavom. Ima svakojakih saveta tu, te kako tako živiš a da ni u šta ne veruješ (kao da to što ne verujem u nekog Džizuza isključuje veru u ljubav, dobrotu i tome slično..), te svi smo pravoslavci - zašto si izrod - kad si ovde budi među svojima i da ne nabrajam.. Smorim se ja od toga iz odma' i batalim priču. Ne vredi se rasipati. Više volim da svoju energiju trošim na neke druge, a drage mi stvari.
Ali, ne lezi, Vraže. Smenjuju se ovi "verski" praznici jedan za drugim ko niske bisera. Svi srećni, veseli, razdragani, konačno ostvareni jer imaju priliku da svu svoju ovozemaljsku snagu upregnu kako bi uspešno dokazali kako to pravi vernici jedu sarme, kupuse, proje, a bogami i šarana isključivo na Badnji dan (tad se posti, kažu).
Ja se 'nako povučem malo u kraj pa ih posmatram. Ok volEm i ja tu sarmu, baš onako volem, no nije mi ona kult praznika, nego tek nešto što smatram ukusnijim od drugih stvari. Zar moram da slavim da bih jela sarmu? A tek ribu što volEm, ma baš onako skroz, naročito tovljenu, kad mi curi mas' niz bradu bolje nego od prasetine. I rusku salatu uuuuu, volEm. Toliko joj se posvetim da obavezno bude žrtvovan po jedan odabrani odevni predmet za tu priliku.
Al', aj sad, da ne razglabamo. Ljudi smo, moramo da jedemo, a neki imaju tu sreću da u tome uživaju, pa valjda nije "greh" jesti i malo prekomereno, bar kad se slavi. Nešto drugo je u pitanju, a naročito me nervira.
Pored obilatog kuvanja ima tu još par sitnica koje praznik znače. Evo, recimo, sad ovaj, poslednji - Božić. Čekamo ga po dve nedelje duže no oni što žive u skladu sa svetom, čini mi se nekad samo da bismo se razlikovali, mi pravoslavci. Ko sad Srbina da ubedi da se vreme odavno računa drugačije, a računa se baš prema tim nebeskim stvarima kojima smo skloni, ne ovim prostim, zemaljaskim. Nego naše nebo nije isto, bolje od svetskog, pa vreme sporije ide. Tako mi sve mudriji i mlađi bar za te dve nedelje, a oni em ništa ne znaju em i brže stare..
Elem, za pomenuti veliki hrišćanski praznik postoji taj običaj da se nešto radi s nekim suvim granama koje zovemo Badnjacima. Neki, kako dolikuje, još uvek idu po te grane u šumu, zorom, sa sekirom. Ali, sve je više onih koji ipak pribegavaju instant varijantama - kupovini isped obližnje prodavnice.
Postoji, doduše, i tu neki red - Što veća prodavnica to lepši i badnjački kompleti.
Na primer isped Roda centra ili Maksija, čovek prosto ne može da ih se nagleda, dok po običnim sokacima budu nešto skromnija izdanja. Primetno je, međutim, da su svake godine sve lepši, maštovitiji i izdašniji, pa obavezno kupim i ja poneki, a nekad i više njih.
- Imaš tu sve što treba - kaže mi ljubazna teta dok ih razgledam i zagledam diveći se njihovoj lepoti - I kukuruz i dren, i pšenicu... - nabraja redom ona.
Ja radoznalo iščekujem šta će mi reći, sve vreme se pretvarajući kako mi je naročito stalo, da ima baš sve to što treba da se ima.
- Ma, dajte ovaj od 50 dinara, što ima i džakčić, jednom na godinu je Božić - kupujem ponosno svoj primerak.
Razdragano odskakućem do kuće noseći ponosno Badnjačić i obesim ga pored toplog radijatora u stanu. Onda mu se malo još radujem onako, iznutra, pa posle tek idem dalje svojim putem.
Iskreno, niko mi nikad nije džarao po žaru prebajajući "kol'ko žara - tol'ko para" i slično. Nisam imala vatre, pa nema ni džaranja. Ipak, nekako se skrpimo i zaradimo da preživimo i bez bajalica.
Nego, čuči moj kompletić tako pored grejnog tela i ništa mu ne fali, da vam kažem. Eno, još imam i onaj prošlogodišnji i sve mi nešto žao da ga se rešim. Mnogo mi je lep, a izdržljiva neka biljka ovaj cer, skroz otporna na radijatore.
Nema veze, kupila sam opet, jer jedino što je meni u glavi dok to kupujem su vredne ruke koje su to nešto pravile i smišljale satima, pa ga onda prodavale stojeći na hladnoći za neki sitniš, nama užurbanima, kako nam ne bi propao Božić. Zato kupim nekad i po nekoliko i delim naokolo. To je meni praznik, ma makar i verski - biti čovek.
E, ali nije tu kraj priče. Tu je tek početak. Šta kad sve to prođe? Kuda s tom cerovom granom?
Kako nama nevernicima i dolikuje, malo pročitam tamo i amo, pa vidim da je red da se ostaci Badnjaka (onaj deo koji nije bačen u ognjište za sreću i zdravlje, uz bajalice) iznesu na treći dan Božića i ostave na drvetu koje rađa. Kažu još da postoji verovanje i da treba to da se čuva pošto ima neka lekovita dejstva (nisam uspela da saznam kakva i kako se koristi). Većina, ipak, preostalo lišće iznosi.
Živim u bloku zgrada u kojem ima mnogo stanova... zaista je teško prebrojati. Ispred postoji parkić, al' u njemu sve same jalove biljke, tj. one koje nemaju plod. Tako je, verujem i u mnogim drugim gradskim parkovima. Pa šta sad mi da radimo sa tim svetim drvetom?
Otkrih jutros savršeno rešenje!
Pretpostavljajući tok misli mojih komšija ide nekako ovako:
Treba da budemo ekološki osvešćeni, pa nećemo da bacamo naokolo grane gde stignemo. Ostaje nam jedino kontejner. Ali, kako jbt, sveto drvo pa u kontejner. Ne, ne, ne može da se to pomeša sa svim tim otpadom, nego ćemo lepo da ga utaknemo nekako pored, ili između, pa da ono viri i pokazuje ka nebu. Tako će valjda ostati sveto. Eto, odlično.
To sam samo htela da vam kažem - i pokažem. Aj sad, srećan nam Božić svima, i onaj od pre 15 dana, a i ovaj sad i koliko god još da ih ima. Meni je svaki jednako svet.
Ali, ne lezi, Vraže. Smenjuju se ovi "verski" praznici jedan za drugim ko niske bisera. Svi srećni, veseli, razdragani, konačno ostvareni jer imaju priliku da svu svoju ovozemaljsku snagu upregnu kako bi uspešno dokazali kako to pravi vernici jedu sarme, kupuse, proje, a bogami i šarana isključivo na Badnji dan (tad se posti, kažu).
 |
| izvor |
Al', aj sad, da ne razglabamo. Ljudi smo, moramo da jedemo, a neki imaju tu sreću da u tome uživaju, pa valjda nije "greh" jesti i malo prekomereno, bar kad se slavi. Nešto drugo je u pitanju, a naročito me nervira.
Pored obilatog kuvanja ima tu još par sitnica koje praznik znače. Evo, recimo, sad ovaj, poslednji - Božić. Čekamo ga po dve nedelje duže no oni što žive u skladu sa svetom, čini mi se nekad samo da bismo se razlikovali, mi pravoslavci. Ko sad Srbina da ubedi da se vreme odavno računa drugačije, a računa se baš prema tim nebeskim stvarima kojima smo skloni, ne ovim prostim, zemaljaskim. Nego naše nebo nije isto, bolje od svetskog, pa vreme sporije ide. Tako mi sve mudriji i mlađi bar za te dve nedelje, a oni em ništa ne znaju em i brže stare..
Elem, za pomenuti veliki hrišćanski praznik postoji taj običaj da se nešto radi s nekim suvim granama koje zovemo Badnjacima. Neki, kako dolikuje, još uvek idu po te grane u šumu, zorom, sa sekirom. Ali, sve je više onih koji ipak pribegavaju instant varijantama - kupovini isped obližnje prodavnice.
Postoji, doduše, i tu neki red - Što veća prodavnica to lepši i badnjački kompleti.
 |
| izvor: blic.rs |
- Imaš tu sve što treba - kaže mi ljubazna teta dok ih razgledam i zagledam diveći se njihovoj lepoti - I kukuruz i dren, i pšenicu... - nabraja redom ona.
Ja radoznalo iščekujem šta će mi reći, sve vreme se pretvarajući kako mi je naročito stalo, da ima baš sve to što treba da se ima.
- Ma, dajte ovaj od 50 dinara, što ima i džakčić, jednom na godinu je Božić - kupujem ponosno svoj primerak.
Razdragano odskakućem do kuće noseći ponosno Badnjačić i obesim ga pored toplog radijatora u stanu. Onda mu se malo još radujem onako, iznutra, pa posle tek idem dalje svojim putem.
Iskreno, niko mi nikad nije džarao po žaru prebajajući "kol'ko žara - tol'ko para" i slično. Nisam imala vatre, pa nema ni džaranja. Ipak, nekako se skrpimo i zaradimo da preživimo i bez bajalica.
Nego, čuči moj kompletić tako pored grejnog tela i ništa mu ne fali, da vam kažem. Eno, još imam i onaj prošlogodišnji i sve mi nešto žao da ga se rešim. Mnogo mi je lep, a izdržljiva neka biljka ovaj cer, skroz otporna na radijatore.
Nema veze, kupila sam opet, jer jedino što je meni u glavi dok to kupujem su vredne ruke koje su to nešto pravile i smišljale satima, pa ga onda prodavale stojeći na hladnoći za neki sitniš, nama užurbanima, kako nam ne bi propao Božić. Zato kupim nekad i po nekoliko i delim naokolo. To je meni praznik, ma makar i verski - biti čovek.
 |
| my foto |
Kako nama nevernicima i dolikuje, malo pročitam tamo i amo, pa vidim da je red da se ostaci Badnjaka (onaj deo koji nije bačen u ognjište za sreću i zdravlje, uz bajalice) iznesu na treći dan Božića i ostave na drvetu koje rađa. Kažu još da postoji verovanje i da treba to da se čuva pošto ima neka lekovita dejstva (nisam uspela da saznam kakva i kako se koristi). Većina, ipak, preostalo lišće iznosi.
Živim u bloku zgrada u kojem ima mnogo stanova... zaista je teško prebrojati. Ispred postoji parkić, al' u njemu sve same jalove biljke, tj. one koje nemaju plod. Tako je, verujem i u mnogim drugim gradskim parkovima. Pa šta sad mi da radimo sa tim svetim drvetom?
 |
| my foto |
Pretpostavljajući tok misli mojih komšija ide nekako ovako:
Treba da budemo ekološki osvešćeni, pa nećemo da bacamo naokolo grane gde stignemo. Ostaje nam jedino kontejner. Ali, kako jbt, sveto drvo pa u kontejner. Ne, ne, ne može da se to pomeša sa svim tim otpadom, nego ćemo lepo da ga utaknemo nekako pored, ili između, pa da ono viri i pokazuje ka nebu. Tako će valjda ostati sveto. Eto, odlično.
To sam samo htela da vam kažem - i pokažem. Aj sad, srećan nam Božić svima, i onaj od pre 15 dana, a i ovaj sad i koliko god još da ih ima. Meni je svaki jednako svet.
4 comments:
:)) nesto slicno sam bas pre neki dan procitala http://lilly-lillym.blogspot.com/
a svake godine i ja umrem od smeha kad vidim okicene kontejnere i drvece ispred zgrade :)))
dugogodišnja komedija, zaista, al ja eto od skoro pišem blog :), pa mi zanimljivo na drugačiji način
Stvarno ce poceti da me drma trema...od tvog pisanja
odlicno zapazanje-ako smem da dodam sad u maju mesecu :P ali stvarno istina je!(ovo za kontejnere)
moja mama 'kaci' na to drvo sto radja, ali nisam primetila da nam je ista bolje ili losije nego komsiji koji ubaci u zelenu kantu i posalje u jovanovac!
Post a Comment