Maločas pročitah jedan tvit, koji valja pribeležiti. Britak je i duhovit a nosi sa sobom, u manje od čuvenih 140 karaktera, celu priču kako smo 'evoluirali' od ratnika u ljubavnike.
Sjajno, zar ne. Samo ko će koga da se igra sad? Hoćemo li da se delimo na pandure, gejeve i huligane? Ko će koju stranu da odabere. Izbor je jednostavan, hoću li da volim ili da bijem/ubijam one koji vole?
Ratne igre
Pretpostavaljam da sam i ja, kao i većina klinaca, radila nešto slično, tj. igrala se filmova koje gledam. Bivali smo i Prle i Tihi, i kasnije Roki, i Karate Kid i koješta još, svaki put kad se cela ekipa naloži na istu stvar (malo više sam se družila s dečacima (:), a filmove smo gledali u biskopu najmanje dva puta mesečno, plus svake nedelje na RTS-u, obavezno i svi iste. (Da, toliko je davno bilo, imali smo samo dva tv kanala, ali tri bioskopa, čak i u Kragujevcu.)
Elem, ja sam Paradu gledala sinoć. (Ne, Kragujevac još nema bioskop, ali su se dosetili da može da se razapne to belo platno i u Pozorištu za decu.)
Nije bilo prepuno, sala od 303 mesta.. Ne znam zašto, valjda nije najavljivan dovoljno, i ja sam tek slučajno dočula zahvaljujući nečijem statusu na Fejsu, al je bilo kasno da to podelim i medijskim putem sa ostalima..
Da se vratim na 'evoluciju'.
Rasli smo (moji vršnjaci i ja) u nekom vremenu kad je suština nacionalne istorije bila usmerena na II svetski rat. Četrdeset godina posle i dalje se samo o tome pričalo. Tito, iako od nedavno mrtav, još je bio najveća faca, matorci su čuvali njegove slike po zidovima, funkcioneri po kancelarijama, a škole, ulice i trgovi su se zvali po narodnim herojima.
Hit filmovi i serije na pomenutim programima koje smo svi gledali bile su o ratu, okupacijama, oslobođenjima, bla bla bla... Bilo je i tužnih priča, pretužnih, nekih se i sad sećam, samo nisam baš uspela da skapiram ni za sve ove godine šta to jedno dete treba iz njih da nauči. Znam da smo kolektivno plakali, bez stida. Al valjda je to bilo društveno-politički korektno ponašanje, po definiciji: Svako prema mogućnostima, svakom prema potrebama. Bili smo kao jednaki, ne pred bogom kao sad, nego među sobom, među ljudima.
Priznajem, po ko zna koji put, veliki sam Jugonostalgičar, ali najviše zbog toga što smo verovali u tu jednakost. Neki će možda otići toliko daleko da će reći da tada nije bilo ni narkomana, ni ubica, ni kriminala, ni korupcije i da je svako voleo samo i isključivo po PS-u.. No, svi znamo da to nije istina.
Rekla bih da smo samo bili oslobođeni predrasuda, čak i najveće bolesti - nacionalizma, pa nam ništa od toga nije smetalo, a sada nam sve smeta.
Komšija Mujo i njegova žena Fata, kao i mali Muhamed nikako nisu podobni da se s njima popije kafa. Znate, inficiraće nas nečim, valjda. Tako i komšija gej ako vam se slučajno približi odmah će i na vas preneti tu bolest modernog društva, i da vas preobrati da više volite ono što stvarno volite, nego ono što ostali misle da treba vama da se sviđa...
A naša vera i naše gaće toliko su čvrsti da svi neprestano strahujemo da će spasti u odsudnom trenutku i ukaljati nam srpsku i pravoslavnu čast?
Ne znam kako vi, al ja kad nešto volim onda - volim, kad ne volim - ne volim, i tačka. Kako može neko tamo da me ubedi da je to u šta su njega umnog ubedili bolje od ovog mog. Ne može!
Koja je onda fora više sa tim pederima? Čega se boje ovi vajni strejteri? Ne sećam se da je nekad neki gej napao nekoga samo zato što je strejt, uvek je obrnuto. Pa ko koga tu ugrožava?
Ah, da, film? Razbio me je.
Možda ne bi toliko da se prikazivao posle one 'održane' Parade, koliko ima drugačiju dimenziju sada, kada znamo da je sve to bilo džaba i da se otišlo bar deset godina unazad za samo godinu dana.
I u filmu ima te evolucije o kojoj ja pokušavam da pričam.
Nekadašnji ratnici (ratovi iz devedesetih) koji ne misle mnogo, laki su i na pesnici i na obaraču, i svih su nacionalnosti (Šiptar, Musliman, Hrvat, Srbin), uspevaju da ukapiraju da smo svi ljudi, da nam je neko drug, neko nije, da nešto volimo, nešto ne volimo, nešto umemo, a nešto ne i da je sve to sasvim Normalno.
No, to je samo film, nema toga u životu. U Srbiji se ionako ne živi. Ovde se samo troši vreme.
Nemam pojma kako bi film uticao da nekoga ko inače misli drugačije nego ja, ali mislim da ga vredi gledati. Nije brutalan, čak ni scene nasilja. Ima i poruku, ko ume da je čuje, a ko ne ume, ili ga ne zanima, sigurno će bar da se slatko nasmeje vrcavom humoru Srđana Dragojevića.
4 comments:
Definitivno sam odluku da taj film neću da gledam. Život je prepun mnogo lepših tema. Poruka ova ili ona uvek ostaje, u ovom slučaju mi nije potrebna. To sam i javno rekao na RTK.
Najlakše je ignorisati da problem postoji, sve do onog trenutka kada i sami postanemo deo manjine, na ovaj ili onaj način.. Da si s Kosova, ticalo bi te se i Kosovo, da si gej, mislio bi o Paradi, da si crnac, mrzeo bi aparthejd, da si žena u Arabiji, maštao bi o vozačkoj dozvoli i pravu glasa.. Ali, eto, nisi ništa od toga, pa možeš sebi da dozvoliš luksuz da biraš.. Gledanje svoga posla je tek nešto manje zlo. Ja još žalim za onim Cigančićima što su streljani u Šumaricama, recimo. Ali koga je briga što deca čiste tuđe cipele da bi imala šta da jedu?
'Najlakše je ignorisati da problem postoji, sve do onog trenutka kada i sami postanemo deo manjine, na ovaj ili onaj način.. Da si s Kosova, ticalo bi te se i Kosovo, da si gej, mislio bi o Paradi, da si crnac, mrzeo bi aparthejd, da si žena u Arabiji, maštao bi o vozačkoj dozvoli i pravu glasa.. Ali, eto, nisi ništa od toga, pa možeš sebi da dozvoliš luksuz da biraš.. Gledanje svoga posla je tek nešto manje zlo. Ja još žalim za onim Cigančićima što su streljani u Šumaricama, recimo. Ali koga je briga što deca čiste tuđe cipele da bi imala šta da jedu?'
uau! mene je ovaj komentar ostavio bez reci! tekst je u redu i prica i glediste-ali ovih nekoliko redova SKIDAM KAPU LJUPKA ZENO!
Hvala, Zbunjena. Nice nick, btw :)
Post a Comment