Evo, ovako.
Na otvaranju dvodnevnog džez festivala u Kragujevcu veliki broj ljudi privukla je upravo pomenuta u naslovu - Lena Kovačević. To me nije iznenadilo, poznata je ovih dana kao član žirija na takmičenju za Prvi glas Srbije. Malo guglanja kaže vam i da je ćerka poznatog tate, Dušana Kovačevića i to bude dovoljno razloga da probudi radoznalost.
Ali, iako je za njom na scenu ušetala i mladost i šarm i lepota, kao i šestorica muzičara, morali smo ipak da sačekamo da svi oni izađu kako bismo se naslušali dobre muzike.
U komentaru na jedan moj FB status u vezi sa koncertom neko je pitao: Jel to ona dobra riba koja tvrdi da peva džez?
 |
| izvor |
Ja, onako feministički nastrojena, malo se uvredih na to. Jeste slatka iznad svega, ali nisam je slušala uživo, osim na Đurđevdanskom festivalu, gde i nije bilo mesto džezu, pa sam mislila da je izbor repertoara bio zapravo prilagođen tom velikom cirkusu i širokim narodnim masama. Htedoh da joj dam šansu, ali prevarila sam se.
I sama reče na početku da joj je ovo treće gostovanje u Kragujevcu, ali da je prvo na džez festivalu i da je jako srećna zbog toga. Pomislih, pa ajde sad da te “vidimo”.
Odgovorno tvrdim da nije pokazala ništa i da je njen nastup na festu bio samo odličan menadžerski potez organizatora. Bravo za njega, ali ne i za nju. Mlake obrade Bajaginih pesama verovatno bi trebalo da budu fora, al ako Bajagu pevate kao i on sam... “Fleretovanje” sa Šabanom i harmonikom koja čak nije ni pasuljara... Tek dva, tri standarda, ali opet mlako..
Da se razumemo, nisam muzički stručnjak sa velikim diplomama i nemam državno ovlašćenje da kritikujem bilo čiji rad, ali tvrdim da imam pravo, kao predstavnik publike koji poseduje ono što se ne kupuje, a to je istančan sluh, da govorim i sudim. Kad se na to doda i nebrojeno mnogo koncerata i na sceni i ispred nje, tu smo.
Citiraću jednog mog davnašnjeg prijatelja, glumca, koji je posle nastupa, u to doba, značajne izvorne pevačke grupe, rekao ovako:
- Ne razumem se baš u to što vi radite, ali imam jedan odličan kriterijum po kome razlikujem dobru muziku od loše - sav se naježim!
Ja se nisam naježila, osim na njenu crveno/bordo/rozu kombinaciju odevnog predmeta, poznatijeg kao pokušaj haljine.
Ali, jesam se naježila kad smo ispratili ove mlade i lepe i dočekali trojicu Austrijanaca okupljenih pod imenom “Viena džez trio”
Njih trojica zvuče kao simfonijski orkestar kad zagrme. Već na prvim taktovima osetilo se širom sale da je to ono zbog čega smo i došli. Fenomenalni omaleni, vremešni pijanista, sa belom kosom i belim sportskim čarapicama u crnim salonkama (:-) osvojio je publiku u tri rečenice izgovorene na engleskom, sa nemačkim akcentom.
Odvozali su nas, kako su i obećali, kroz istoriju džeza sa svih meridijana. Program nastupa nazivaju “Eksplozije i emocije”, ali je on zapravo prava eksplozija emocija.
Očas smo zaboravili kako je sve počelo, a oni koji su došli zbog prvog dela večeri ustali su i otišli, i tako ustupili fotelje nama koji smo se tek sada osećali kao na pravom mestu.
Činilo mi se da ovaj čikica svira ne nekom drugom klaviru, a znam da je isti onaj, domaći, koliko je to moćno zvučalo. Kontrabasista prede po onim debelim žicama tako da ne morate ni da volite džez da bi vam bilo milozvučno. A bubnjar, bubnjar je lud, lud, lud, u onom najpozitivnijem smislu.
Odsvirao je vrhunsku solo deonicu i uneo toliko energije u salu da smo svi zavrištali. A, onda, ponet pozitivnim reakcijama publike je krenuo dalje. “Lupao” je u monitor, u stalak za mikrofon, glumio da popravlja timpane saginjući se ispod njih, a vrhunac njegovog šašavluka bilo je čučeće-lupajuće kretanje nazad do svoje uobičajene pozicije.
Otpozdrav bečkim dečacima gromovitim aplauzom nije bio kraj. Čim su se vrata otškrinula iz foajea se čulo još dobre muzike - džem sešn koji vodi Maks Kočetov.
Divno, festival je pravi, samo ako sve to ima, a imao je sinoć. Zaboravićemo na Lenu.
p.s. izvinjavam se za fotke ili snimke, nisam bila adekvatno opremljena, a nemam vremena sad da pretražujem.. čim nabavim dogradiću u blog.
No comments:
Post a Comment