Iako je sinoć, druge, a ujedno i poslednje večeri dvanaestog kragujevačkog Jazz Festa bila uočljivo manja gužva, nego one prve (već pominjane), smatram da je vrlo uspešan i da jedan grad ne može da živi kao grad ako to nema.
Momci iz Londona upoznali su nas sa nečim, za mene prilično novim. Ne mogu da kažem da sam oduševljena, ali mi je svakako prijalo da čujem. Internacionalni, a engleski sastav, koji čine Izraelac, Grk i Englez (isti Jimmy Somerville, btw (;-)), kažu da su jako srećni i zadovoljni što mogu da sviraju za nas. Možda je to samo fraza za nastupe, ali imamo pravo i da je shvatimo lično. Uostalom, svaki bend je uvek srećan kad uopšte ima priliku da negde svira, a naročito pred skoro punom salom. Prodavali su i CD-e, ne znam po kojoj ceni, a ime im je "Asaf Sirkis trio", po vođi benda, bubnjaru.
Jednočasovni nastupi su prava mera. Kako god da vam zvuči, toliko možete da slušate. A, sa svakom novom svirkom i mi sami naučimo po nešto. Tako da je sve ok.
Posle pauze, zamenili su ih Makedonci. Iz `odma se osetila moć. Tu moć daju duvački intrumenti. Nekako, a to je moj lični doživljaj, jazz mi često nije dovoljno jak, ako nema duvača. Trombon, truba i saksofon grmeli su sa scene. Bilo je i momenata kada je to sve bilo potpuno "free", tako da, mi ljubitelji melodije, nismo mogli baš da znamo šta ko tu tačno svira i kojim povodom, ali je nekim čudom zvučalo.
Ono što je za oduševljavanje kod benda "Sethstat" je bubnjar. Očekivala jesam, s obzirom da su iz južnih krajeva, poznatih po ritmovima, ali tako nešto iznova čoveka tera na oduševljenje. Nije prestajao. Šta god ostali radili i u kom god duru ili molu, njegove su palice vozile svoj krug, prijatno, milozvučno i odlično.
Klavijaturista je, takođe, imao neku posebnu energiju. Svirajući na dva sprata, red klavirskim zvukom, red šumom efekata, ustajući, poskakujući sa stolice, što je svemu davalo posebnu čar.
Jedino što im zameram je što se niko nijednom reči nije obratio publici. Ni dobro veče, ni predstavljanje, niti bilo šta. Izašli i sviraju. Malo mi je nedostajalo to upoznavanje.
Ono što sebi zameram je što nisam mogla da ostanem do kraja. Verujem da sam mnogo propustila i u tom zvaničnom delu, a i kasnije, na džem sešnu. No, tako je to kad ste majka :-)
Sve u svemu, odlična dva dana. Biće mi jako žao ako se ovogodišnji problemi sa pokroviteljstvom prenesu i na sledeću godinu, pa entuzijazam organizatora splasne posle 12 godina borbe.
Kragujevcu treba Jazz Fest, makar bile i prazne sale, a nikada nisu.
Momci iz Londona upoznali su nas sa nečim, za mene prilično novim. Ne mogu da kažem da sam oduševljena, ali mi je svakako prijalo da čujem. Internacionalni, a engleski sastav, koji čine Izraelac, Grk i Englez (isti Jimmy Somerville, btw (;-)), kažu da su jako srećni i zadovoljni što mogu da sviraju za nas. Možda je to samo fraza za nastupe, ali imamo pravo i da je shvatimo lično. Uostalom, svaki bend je uvek srećan kad uopšte ima priliku da negde svira, a naročito pred skoro punom salom. Prodavali su i CD-e, ne znam po kojoj ceni, a ime im je "Asaf Sirkis trio", po vođi benda, bubnjaru.
Jednočasovni nastupi su prava mera. Kako god da vam zvuči, toliko možete da slušate. A, sa svakom novom svirkom i mi sami naučimo po nešto. Tako da je sve ok.
Posle pauze, zamenili su ih Makedonci. Iz `odma se osetila moć. Tu moć daju duvački intrumenti. Nekako, a to je moj lični doživljaj, jazz mi često nije dovoljno jak, ako nema duvača. Trombon, truba i saksofon grmeli su sa scene. Bilo je i momenata kada je to sve bilo potpuno "free", tako da, mi ljubitelji melodije, nismo mogli baš da znamo šta ko tu tačno svira i kojim povodom, ali je nekim čudom zvučalo.
Ono što je za oduševljavanje kod benda "Sethstat" je bubnjar. Očekivala jesam, s obzirom da su iz južnih krajeva, poznatih po ritmovima, ali tako nešto iznova čoveka tera na oduševljenje. Nije prestajao. Šta god ostali radili i u kom god duru ili molu, njegove su palice vozile svoj krug, prijatno, milozvučno i odlično.
Klavijaturista je, takođe, imao neku posebnu energiju. Svirajući na dva sprata, red klavirskim zvukom, red šumom efekata, ustajući, poskakujući sa stolice, što je svemu davalo posebnu čar.
Jedino što im zameram je što se niko nijednom reči nije obratio publici. Ni dobro veče, ni predstavljanje, niti bilo šta. Izašli i sviraju. Malo mi je nedostajalo to upoznavanje.
Ono što sebi zameram je što nisam mogla da ostanem do kraja. Verujem da sam mnogo propustila i u tom zvaničnom delu, a i kasnije, na džem sešnu. No, tako je to kad ste majka :-)
Sve u svemu, odlična dva dana. Biće mi jako žao ako se ovogodišnji problemi sa pokroviteljstvom prenesu i na sledeću godinu, pa entuzijazam organizatora splasne posle 12 godina borbe.
Kragujevcu treba Jazz Fest, makar bile i prazne sale, a nikada nisu.
No comments:
Post a Comment