Naslov teksta potiče, naravno, sa fejsa. Jedan od mnogobrojnih statusa posvećenih događaju dana - Ejmi Vajnhaus pronađena mrtva u svom stanu. Živela je "burno", a umrla sa 27.
Ima onih koji ne učestvuju u čudu zvanom Fejsbuk, ali je to "čudo" i danas, po ko zna koji put, dokazalo da ne postoji ni bolji, ni sadržajniji informativni sajt na svetu.
Već posle nekoliko minuta od objavljivanja na svetskim medijima mogli ste da vidite i šta i kako se dogodilo, a naročito ono, što je po meni neprocenjivo, šta ljudi misle o tome.
Lenjo subotnje popodne, koje preti da postane i dosadno, uzburkava jedan događaj (manje-više) očekivan, ali opet iznenadan. Žena je mlada, žena ima fantastičan glas.. Da, mnogi je vole, slušaju, a pojedini i obožavaju. No, ja neću da se bavim kritikom o radu ili (ne)uspehu nesrećnice zvane Ejmi Vajnhaus. Njene su pesme posebne, glas takođe. Dovoljno je.
Ono što mene podstiče da se oglasim je broj njenih godina.
Ona možda nije bila velika kao jedna Dženis Džoplin, ili jedan Džim Morison, ili još plejada poznatih muzičara (Hendriks, Kobejn..) ali i pesnika koji su umrli pre tridesete, među kojima ima i naših (Đura Jakšić, Branko Radičević..), i još mnogo onih koji su verovali da treba umreti mlad i biti lep leš (Džejms Din), ali Ejmi svakako jeste ime koje se pamti.
Tako smo je dodali na listu "27".
Što se me ne tiče, ima već podosta kako sam tu crtu prekoračila. Bilo je nekih velikih i značajnih odluka u mom životu baš sa 27, ali ni izbliza destruktivnih kao kod ovih velikana, već upravo suprotno. Zaključujem da i nije tako loše biti "mali" i "običan" čovek. Želeti, voleti i živeti. Ali se ipak pitam, u čemu je stvar?
Prijateljica koja je napisala status iz naslova (ne otkrivam ime, jer znam da ne želi :-)), pokrenula je zapravo lavinu pitanja u mojoj glavi. Ja sam u to doba odabrala svakodnevnicu i dobro se sećam koliko je misli moralo da se proturi pre svakog izbora, ali, znam, nisam pogrešila. A šta to navodi ove, ipak ne tako mlade ljude na samouništenje?
Po meni, kritičan period je pubertet. Tada, i devojčice i dečaci otkrivaju neki potpuno novi svet, nekog potpuno novog sebe. Bude i lepo i manje lepo, a bude i teško, pa čak i jako teško. I tada, nekako, može da se posustane. Ali, kada već prođete sve to, dođete do najlepših godina, poželite da vas nema. Zašto, jbt?
Ovim pozajmljenim pitanjem ne postavljam pitanje, niti tražim odgovore, mada bih volela da ih čujem. Al ne mora. Pitajte sebe kakva je to ljudska nesreća koja vas satera pravo u BACK TO BLACK?
... anyway, R.I.P, Amy Winehouse.
Ima onih koji ne učestvuju u čudu zvanom Fejsbuk, ali je to "čudo" i danas, po ko zna koji put, dokazalo da ne postoji ni bolji, ni sadržajniji informativni sajt na svetu.
Već posle nekoliko minuta od objavljivanja na svetskim medijima mogli ste da vidite i šta i kako se dogodilo, a naročito ono, što je po meni neprocenjivo, šta ljudi misle o tome.
Lenjo subotnje popodne, koje preti da postane i dosadno, uzburkava jedan događaj (manje-više) očekivan, ali opet iznenadan. Žena je mlada, žena ima fantastičan glas.. Da, mnogi je vole, slušaju, a pojedini i obožavaju. No, ja neću da se bavim kritikom o radu ili (ne)uspehu nesrećnice zvane Ejmi Vajnhaus. Njene su pesme posebne, glas takođe. Dovoljno je.
Ono što mene podstiče da se oglasim je broj njenih godina.
Ona možda nije bila velika kao jedna Dženis Džoplin, ili jedan Džim Morison, ili još plejada poznatih muzičara (Hendriks, Kobejn..) ali i pesnika koji su umrli pre tridesete, među kojima ima i naših (Đura Jakšić, Branko Radičević..), i još mnogo onih koji su verovali da treba umreti mlad i biti lep leš (Džejms Din), ali Ejmi svakako jeste ime koje se pamti.
Tako smo je dodali na listu "27".
Što se me ne tiče, ima već podosta kako sam tu crtu prekoračila. Bilo je nekih velikih i značajnih odluka u mom životu baš sa 27, ali ni izbliza destruktivnih kao kod ovih velikana, već upravo suprotno. Zaključujem da i nije tako loše biti "mali" i "običan" čovek. Želeti, voleti i živeti. Ali se ipak pitam, u čemu je stvar?
Prijateljica koja je napisala status iz naslova (ne otkrivam ime, jer znam da ne želi :-)), pokrenula je zapravo lavinu pitanja u mojoj glavi. Ja sam u to doba odabrala svakodnevnicu i dobro se sećam koliko je misli moralo da se proturi pre svakog izbora, ali, znam, nisam pogrešila. A šta to navodi ove, ipak ne tako mlade ljude na samouništenje?
Po meni, kritičan period je pubertet. Tada, i devojčice i dečaci otkrivaju neki potpuno novi svet, nekog potpuno novog sebe. Bude i lepo i manje lepo, a bude i teško, pa čak i jako teško. I tada, nekako, može da se posustane. Ali, kada već prođete sve to, dođete do najlepših godina, poželite da vas nema. Zašto, jbt?
Ovim pozajmljenim pitanjem ne postavljam pitanje, niti tražim odgovore, mada bih volela da ih čujem. Al ne mora. Pitajte sebe kakva je to ljudska nesreća koja vas satera pravo u BACK TO BLACK?
... anyway, R.I.P, Amy Winehouse.
4 comments:
gledao da ostanem živ kako me ne bi ubacili na listu "27" :)
:-)) volim što smo "preživljavali" zajedno
Hm, sta vas satera u Back to Black? Da li je to nedostatak ljubavi prema samom sebi ili prema drugima? I verovatno jos i "nepodnosljiva lakoca" ili "teskoca" zivljenja dovode do gubitka umerenosti.U umerenosti se po mom misljenju krije i mogucnost izbora, mogucnost odlucivanja, mogucnost kontrole nad svojim strahovima i nad samim sobom. Jedan starogrcki filozof umerenost je nazvao vrlinom. Ja bih dodala da je sposobnost saosecanja sa drugima najbolji lek od depresije, nistavila, usamljenosti i bolesti zvane narkomanija.Uz pomoc te sposobnosti, shvatate da niste samo vi "pali s Marsa".
I nezadovoljna svojim razmisljanjem na ovu temu jer verovatno pravog odgovora nema, u jedno sam sigurna-Tako je lako raocarati se u sve. To nije izazov. Izazov je ponaci svetlucavu iskru u svojoj dusi i njom obasjavati ljude oko sebe.Eto, ja tako :)
Trazila iskru u svojoj dusi i pokusavala da obasjam ljude oko sebe. Lako je razocarati se. Izazov je pronaci tu iskru i sacuvati je. Nikad ne znas kada ce nekome njena svestlost ulepsati ili promeniti zivot.
Post a Comment