Rođeni baksuz.

Situacija od pre nekoliko godina gde u društvu sede vozači različitog staža, a među njima i ja, kao jedan od najmlađih (po vozačkom stažu, dsr:-)). Povede se razgovor o vožnji na otvorenom putu i preticanju kamiona u ne baš preglednim uslovima.

Krene jedan sa frustracijama, krene drugi sa nerviranjem, krene treći sa savetima i dođe red i na mene da nešto kažem. A ja, potpuno iskreno i spontano: A zašto bih preticala kamion koji ide 70 na sat? Meni je to sasvim pristojna brzina.

Svi su naravno prasnuli u smeh u trenutku. Meni je bila simpatična njihova reakcija, ali sam zaista tako mislila i, što je još važnije, tako i vozila.

Danas imam već dvocifren broj godina staža za volanom i, tu i tamo, preteknem po neki kamion, ali stav nisam promenila. Postoje bezbedne brzine kada možete da držite situaciju pod kontrolom, a postoje i one druge, koje zdušno izbegavam.

Ova pričica je pokušaj ilustracije mog stila vožnje i ponašanja u saobraćaju. Ako ja vozim put nikada nije pređen u rekordnom roku, ali je uvek bez stresa, ili uz minimalnu dozu, tj. koliko je u mojoj moći. Reklo bi se pravo žensko, pa još i u penziji. :-)

No, suština nije u tome. To je samo slika ponašanja, a raspored zvezda na mom rođenju i ne prati baš tu sliku.

Svako od nas, uverena sam, svakodnevno primećuje vozila na trotoarima, na pešačkim prelazima, na zelenim površinama, pa čak i na sred ulice, zaustavljena, ili parkirana po principu - sa`ću čas, samo da završim nešto. Onda taj neko završi to nešto i uredno nastavi svojim putem. Takvih je primera zaista mnogo, ali ja to ne radim. Ili hodam ako nije daleko, ili se parkiram na parkiralištu i uredno platim..

Danas sam auto ostavila na površini koja zakonom ipak to zabranjuje, ali koju svi u gradu koriste za parkiranje, i tako oduvek, i to na svega 15 minuta.

Očevidac kaže: Evo, samo što su ga odneli.

Radi se o ulici pored autobuske stanice, koja vodi ka objektu pošte, a ispred je zgrade železničke stanice. Slepa ulice koju koriste taksisti za okretanje i mi "građani" za dočekivanje i ispraćanje.

Ko od vas, Kragujevčana, nije tu ostavljao auto dok sačeka/isprati nekog?

Ne verujem da iko može da kaže da nije. Ali verujem da je zanemarljivo malo onih kojima je iz te ulice, u roku od 15 minuta, pauk pokupio kola.

Za to čovek mora da se rodi kao baksuz, ubeđena sam. 

(http://www.youtube.com/watch?v=BWKnUfHhtsw)

Moj baksuzluk se pokazao i nekoliko puta pre toga. Recimo, kada me u šestom mesecu trudnoće, pandur zaustavlja na 200 metara od raskrsnice i tvrdi da sam prošla na crveno svetlo. Bilo je to u udarnom saobraćajnom špicu gde skretanje levo i propuštanje svih ostalih, kako se ispostavilo, može skupo da košta.

Ja, buduća majka, iako vozim u tom drugom stanju, ipak dobro znam šta radim. Raskrsnica se renovira, rupa i peska na sve strane, svako kretanje je kretanje u koloni. Onda se pojavljuje plava spodoba koja izričito tvrdi da je baš ON u pravu i da ja, onako ženski, "ne govorim istinu".

Kazna za crveno svetlo u raskrsnici prvog reda nije mali udar na kućni budžet. Tri meseca zabrane upravljanja motornim vozilom, takođe, komplikuje stvar. Ali, najnepodnošljivije je saznanje da niste krivi, a nemate načina da to dokažete, a sa druge strane ste svesni koliko puta ste bili svedok zaista bahate vožnje, koja ugrožava živote, a koja ostaje nekažnjena. Pitam se čemu služi zakon? Da kažnjava slabe i ojača "jake" ili da nas sve svrsta u isti koš, koji bi tako bio i bezbedan i siguran.

Logičan zaključak opravdava naslov - prosto sam rođeni baksuz. Jer, opet, na isti način, kroz istu raskrsnicu, prošlo je tog dana mnogo automobila, a ja sam platila kaznu.

Ima tih priča još i nisu sve u vezi sa saobraćajem, al je dovoljno, da ne davim. Vraćam se na aktuelan slučaj.

Nekako je logično da pauk interveniše onda kada vozilo ugrožava bezbednost i funkcionisanje saobraćaja, ili kada je na zelenoj površini. Ali nije u redu i nije logično, da u nekoj ulici, koja i nema drugu ulogu, posle samo 15 minuta (bus koji sam čekala je kasnio), neverovatnom brzinom budete žrtva potrebe da se nađe što više nesrećnika koji će napuniti budžet Parking servisa. Ne tražim nikakvu privilegiju, ali tražim malo pravde.

Pored osećaja bespomoćnosti u borbi sa sopstvenom natalnom kartom, današnji događaj otvara i mnoga druga pitanja i zapravo me prilično deprimira.

ovo sam danas "zaradila"

Preuzimanje auta iz depoa košta nešto više od 4.000, a kazna za nepropisno parkiranje 5.000 dinara.

Iznenadni trošak od jebenih 9.000 kompletno mi sjebava i dan i leto, i neke sitne planove, pošto krupne odavno i ne pravim. Onda sagledam cifru od nepunih sto evrića od kojih zavisi moja sreća i tek onda mi ne bude dobro.. Dođe mi da sedim kod kuće, pokrijem se papirnom kesom i ćutim, ali ipak pišem. To je način da mi bude lakše.

Ujedno pokušavam da upozorim ostale da ne čine istu stvar. Ne bi mi ni najmanje godilo saznanje da nisam jedina. Pametnije je potrošiti te pare u kafani, nego dati ih lešinarima.

Ja sam izvukla pouku, na svojoj grešci. Vi probajte na tuđoj. Ne parkirajte se na nedozvoljenom mestu, a naročito ako ste baksuz. Ne činite to čak i ako niste ni prvi ni poslednji koji to radi na tom istom mestu. Đavo uvek dođe po još. Možda ste samo izuzeti iz ove ture.