Ne mogu da tvrdim da to važi za sve, ali mogu da važi za mnoge ljude koje ja poznajem. Iako je zaista teško objašnjivo poreklo te potrebe i zavisnosti od jutarnje kafe, ipak je dokazivo da postoji. Uglavnom, ja lično, na ivici sam nerava sve dok je ne popijem.
Moje jutro radnim danima izgleda ovako.
Alarm uredno zvoni u 6,50. Nekad ustanem odmah, a nekad se oslonim na najomiljeniju opciju modernih uređaja - snooze. Onda se nekako izvučem iz kreveta, obavim svoju jutarnju toaletu, pa pozovem klinca.
Toliki talenat za dangubu poznat je većini muškog roda. Mene je oduvek fasciniralo kako uspeva da potroši više od pola sata samo na oblačenje (odela koje sam mu ja pripremila) i za par zalogaja koji ga, opet, spremno čekaju pod nosom, ali, verujte, uspeva.
Tako, u tom razvijenom sistemu trošenja dragocenih jutarnjih minuta prilično često nam se dešava da moramo da "požurimo" kako bismo stigli u školu na vreme. Ako ta "žurba" ne da rezultate, desi se i da zakasnimo..
E, tu nastaju komplikacije.
To što zakasnimo, pa i nije nešto mnogo strašno. Znam da nije u redu, ali nije ni smak sveta. Vežbaćemo s godinama da to popravimo. Meni je uspelo da od nekoga ko nigde nije stizao na vreme postanem jedna od najtačnijih osoba u svojoj okolini. Sve, naravno, zavisi od značaja događaja i od toga da li me neko tamo čeka negde ili je vremenska odrednica tek nešto forme radi.
U svakom slučaju, jutros nismo kasnili, ali jesmo naišli na problem.
U njegovoj školi su uveli neke mere opreza pa zaključavaju ulazna vrata za đake kad počne nastava. Uredno smo o tome obavešteni napisom na tabli da se iz bezbednosnih razloga vrata zaključavaju u 8,15 (časovi počinju u 8.00) i da oni koji kasne prošetaju do glavnog ulaza i tim putem uđu u školu.
Ok, to je generalno pristojno i kao sprečava upade kojekakvih "huligana" (a bilo ih je, kažu u školi) i sa tim nemam problem.
*Mala digresija za one koji ne znaju koliko mi je dete. Ima osam godinica i ide u drugi razred. S obzirom da ne postoji "family/baka servis" na koji možemo da se oslonimo, upisan je na celodnevnu nastavu, odnosno produženi boravak, tako da ga odvodimo i dovodimo iz škole. Ponekad samo do vrata, ili dvorišta, ali najčešće i do same učionice.
Za jutros smo, pošto je posledni dan prvog polugodišta, dobili zadatak da ponesemo neke grickalice i sokiće da imaju za žurkicu. Ok je i to.
Krenemo na vreme, pošaljem dete na čas, a ja produžim do obližnje prodavnice po te zezalice, jer ne zna se nikada koliko će onih koji su došli po hleb i mleko i nigde ne žure, biti ispred mene. Sve ja to, ipak, obavim solidno brzo i krenem natrag u školu. Dođem do tog đačkog ulaza u 8,06 i poljubim vrata.
Od tog ulaza do onog drugog mora da se obiđe ceo krug oko školskog dvorišta. Pored toga što je to prilično pešaćenja za jutro (pre kafe) nema još 8,15. Onda se ja zamislim, a šta da sam dete poslala sa tih nekoliko minuta zakašnjenja i da je on naišao na zaključana vrata? Na glavnom ulazu dežuraju stariji učenici kojima je izričito zabranjeno da puštaju klince bez roditeljske pratnje sa te strane. Zamislim se i naježim se koliko bi mi se dete isprepadalo da je poljubilo vrata škole. Zna on da ima taj drugi ulaz, ali je dovoljno mali i fin da poštuje pravila i da zna da ne može da uđe sa druge strane ako je sam. Plus, dok sve to obiđe neće više biti 8,06 već ko zna koliko sati i ko bi posle objasnio šta se sve desilo..
Ovo jutros me je zapravo samo podsetilo da mi se nešto slično već dogodilo i da sam to kao problem iznela na sastanku Saveta roditelja sa sve objašnjenjem zašto je bitno da se vrata ne zaključavaju ranije, pa čak i predložila da recimo pomoćni radnik bude tu još par minuta za decu koja kasne.
Uvek ih ima, da se ne lažemo, bez obzira na sve moguće sankcije. Nekim ljudima je to prosto u prirodi, a moguće je i da neko ima neke obeveze toga jutra zbog kojih škola mora da sačeka. Direktorka je uljudno saslušala, prihvatila predlog i naravno obećala da će o tome voditi računa. Ok, meni je to dovoljno - reč rukovodećeg.
Sastanak je bio prošle nedelje i od tada nismo kasnili i nemam pojma da li je i održala reč. Sve do jutros, kada sam ja poljubila vratanca u 8,06.
E, stvarno sam popizdela. Još ni kafu nisam popila, a već me zajebavaju. Obiđem ja tako polušašava oko tog dvorišta i pravo kod direktorke na vrata. Kulturno pokucam i ne dobijem odgovor. Čujem da unutra ima nekoga, pomislim važno, pa hajde sačekaću minut, dva. Ne završavaju oni, a meni vreme teče i ja odem do sekretarice da ostavim poruku. Sekretarica me poznaje sa tog Saveta, zna i šta radim i da ne volim da ćutim, ako smatram da treba nešto da rešimo i kaže, ok, preneću, znam da smo razgovarali o tome i tako to. Međutim, njen kolega iz kancelarije (ne znam koju ulogu ima) se našao pametan da se umeša i da mi objasni neke stvari.
Mislim se, čoveče, znaš li da nisam ni kafu popila, a dok je ne popijem mnogo se svađam i lako iznerviram.
Njegovi su argumenti da bi se dete mnogo više prepalo ako bi neko ušao u školu i bacio petardu u hodnik i da je opravdano zaključavanje.
Aman, čoveče, ne kažem da ne treba da se zaključava, nego da ne treba u 8,05 i da je direktorka obećala da će neko pride da dežura još par minuta posle kako ne bi deca imala problem da uđu.
Upadamo jedno drugom u reč, prirodno, jer se ne razumemo. On je rešio da mene prevaspita da ne kasnim i da mi pošto-poto objasni značaj odluke, a ja njemu govorim nešto sasvim drugo. A, onda sebi dozvoli, da mi onako šalterski kaže, pa dobro, biće sve u redu na početku drugog polugodišta, ne brinite.
Uuuuuu, što sam popizdela. Kao da me skine s one stvari praznim obećanjem, E, pa neće moći. Rekoh, nemojte meni te političarske fazone, nije lepo. O ovome smo već razgovarali i dobila sam isto obećanje i pitam zašto se ništa nije promenilo. Promeniće se, kaže, a vi probajte da ne kasnite.
Ma, kad ti dođem tamo najebaću ti se familije i to u pola devet, samo me čačkaj. Pogledom pozdravim sekretaricu i kažem doviđenja (balvane) ali sebi obećam da tu nije kraj.
Pa nije to drugo polugodište za pet godina, niti će proći a da ja ne zakasnim bar jednom, pa ćemo se videti.
Istraživanje je već krenulo, neka zna. Škola je ionako u govnima do guše. Prosuli su nam toliko laži još od upisa da sam se popišala na sopstvenu pamet što sam sve to dozvolila, ali nedavno se promenilo rukovodstvo, pa sam htela da im dam šansu.
U Kragujevcu je prava borba za svakog prvaka. Mislim da će biti sasvim dovoljno da sa roditeljima i internet zajednicom, bilo preko bloga ili medija za koji radim, samo realno predstavim šta to zapravo očekuje dečicu koja se upišu u tu školu. Pa ćemo se sresti opet!
Moje jutro radnim danima izgleda ovako.
Alarm uredno zvoni u 6,50. Nekad ustanem odmah, a nekad se oslonim na najomiljeniju opciju modernih uređaja - snooze. Onda se nekako izvučem iz kreveta, obavim svoju jutarnju toaletu, pa pozovem klinca.
Toliki talenat za dangubu poznat je većini muškog roda. Mene je oduvek fasciniralo kako uspeva da potroši više od pola sata samo na oblačenje (odela koje sam mu ja pripremila) i za par zalogaja koji ga, opet, spremno čekaju pod nosom, ali, verujte, uspeva.
Tako, u tom razvijenom sistemu trošenja dragocenih jutarnjih minuta prilično često nam se dešava da moramo da "požurimo" kako bismo stigli u školu na vreme. Ako ta "žurba" ne da rezultate, desi se i da zakasnimo..
E, tu nastaju komplikacije.
To što zakasnimo, pa i nije nešto mnogo strašno. Znam da nije u redu, ali nije ni smak sveta. Vežbaćemo s godinama da to popravimo. Meni je uspelo da od nekoga ko nigde nije stizao na vreme postanem jedna od najtačnijih osoba u svojoj okolini. Sve, naravno, zavisi od značaja događaja i od toga da li me neko tamo čeka negde ili je vremenska odrednica tek nešto forme radi.
U svakom slučaju, jutros nismo kasnili, ali jesmo naišli na problem.
U njegovoj školi su uveli neke mere opreza pa zaključavaju ulazna vrata za đake kad počne nastava. Uredno smo o tome obavešteni napisom na tabli da se iz bezbednosnih razloga vrata zaključavaju u 8,15 (časovi počinju u 8.00) i da oni koji kasne prošetaju do glavnog ulaza i tim putem uđu u školu.
Ok, to je generalno pristojno i kao sprečava upade kojekakvih "huligana" (a bilo ih je, kažu u školi) i sa tim nemam problem.
*Mala digresija za one koji ne znaju koliko mi je dete. Ima osam godinica i ide u drugi razred. S obzirom da ne postoji "family/baka servis" na koji možemo da se oslonimo, upisan je na celodnevnu nastavu, odnosno produženi boravak, tako da ga odvodimo i dovodimo iz škole. Ponekad samo do vrata, ili dvorišta, ali najčešće i do same učionice.
Za jutros smo, pošto je posledni dan prvog polugodišta, dobili zadatak da ponesemo neke grickalice i sokiće da imaju za žurkicu. Ok je i to.
Krenemo na vreme, pošaljem dete na čas, a ja produžim do obližnje prodavnice po te zezalice, jer ne zna se nikada koliko će onih koji su došli po hleb i mleko i nigde ne žure, biti ispred mene. Sve ja to, ipak, obavim solidno brzo i krenem natrag u školu. Dođem do tog đačkog ulaza u 8,06 i poljubim vrata.
Od tog ulaza do onog drugog mora da se obiđe ceo krug oko školskog dvorišta. Pored toga što je to prilično pešaćenja za jutro (pre kafe) nema još 8,15. Onda se ja zamislim, a šta da sam dete poslala sa tih nekoliko minuta zakašnjenja i da je on naišao na zaključana vrata? Na glavnom ulazu dežuraju stariji učenici kojima je izričito zabranjeno da puštaju klince bez roditeljske pratnje sa te strane. Zamislim se i naježim se koliko bi mi se dete isprepadalo da je poljubilo vrata škole. Zna on da ima taj drugi ulaz, ali je dovoljno mali i fin da poštuje pravila i da zna da ne može da uđe sa druge strane ako je sam. Plus, dok sve to obiđe neće više biti 8,06 već ko zna koliko sati i ko bi posle objasnio šta se sve desilo..
Ovo jutros me je zapravo samo podsetilo da mi se nešto slično već dogodilo i da sam to kao problem iznela na sastanku Saveta roditelja sa sve objašnjenjem zašto je bitno da se vrata ne zaključavaju ranije, pa čak i predložila da recimo pomoćni radnik bude tu još par minuta za decu koja kasne.Uvek ih ima, da se ne lažemo, bez obzira na sve moguće sankcije. Nekim ljudima je to prosto u prirodi, a moguće je i da neko ima neke obeveze toga jutra zbog kojih škola mora da sačeka. Direktorka je uljudno saslušala, prihvatila predlog i naravno obećala da će o tome voditi računa. Ok, meni je to dovoljno - reč rukovodećeg.
Sastanak je bio prošle nedelje i od tada nismo kasnili i nemam pojma da li je i održala reč. Sve do jutros, kada sam ja poljubila vratanca u 8,06.
E, stvarno sam popizdela. Još ni kafu nisam popila, a već me zajebavaju. Obiđem ja tako polušašava oko tog dvorišta i pravo kod direktorke na vrata. Kulturno pokucam i ne dobijem odgovor. Čujem da unutra ima nekoga, pomislim važno, pa hajde sačekaću minut, dva. Ne završavaju oni, a meni vreme teče i ja odem do sekretarice da ostavim poruku. Sekretarica me poznaje sa tog Saveta, zna i šta radim i da ne volim da ćutim, ako smatram da treba nešto da rešimo i kaže, ok, preneću, znam da smo razgovarali o tome i tako to. Međutim, njen kolega iz kancelarije (ne znam koju ulogu ima) se našao pametan da se umeša i da mi objasni neke stvari.
Mislim se, čoveče, znaš li da nisam ni kafu popila, a dok je ne popijem mnogo se svađam i lako iznerviram.
Njegovi su argumenti da bi se dete mnogo više prepalo ako bi neko ušao u školu i bacio petardu u hodnik i da je opravdano zaključavanje.
Aman, čoveče, ne kažem da ne treba da se zaključava, nego da ne treba u 8,05 i da je direktorka obećala da će neko pride da dežura još par minuta posle kako ne bi deca imala problem da uđu.
Upadamo jedno drugom u reč, prirodno, jer se ne razumemo. On je rešio da mene prevaspita da ne kasnim i da mi pošto-poto objasni značaj odluke, a ja njemu govorim nešto sasvim drugo. A, onda sebi dozvoli, da mi onako šalterski kaže, pa dobro, biće sve u redu na početku drugog polugodišta, ne brinite.
Uuuuuu, što sam popizdela. Kao da me skine s one stvari praznim obećanjem, E, pa neće moći. Rekoh, nemojte meni te političarske fazone, nije lepo. O ovome smo već razgovarali i dobila sam isto obećanje i pitam zašto se ništa nije promenilo. Promeniće se, kaže, a vi probajte da ne kasnite.
Ma, kad ti dođem tamo najebaću ti se familije i to u pola devet, samo me čačkaj. Pogledom pozdravim sekretaricu i kažem doviđenja (balvane) ali sebi obećam da tu nije kraj.
Pa nije to drugo polugodište za pet godina, niti će proći a da ja ne zakasnim bar jednom, pa ćemo se videti.
Istraživanje je već krenulo, neka zna. Škola je ionako u govnima do guše. Prosuli su nam toliko laži još od upisa da sam se popišala na sopstvenu pamet što sam sve to dozvolila, ali nedavno se promenilo rukovodstvo, pa sam htela da im dam šansu.
U Kragujevcu je prava borba za svakog prvaka. Mislim da će biti sasvim dovoljno da sa roditeljima i internet zajednicom, bilo preko bloga ili medija za koji radim, samo realno predstavim šta to zapravo očekuje dečicu koja se upišu u tu školu. Pa ćemo se sresti opet!
2 comments:
Jel to nije ona osnovna skola u kojoj su nedavno na mestu skolskog psihologa zaposlili nekog sa srednjom tehnickom (hemijski tehnicar)? Radi se o O.S. u Grosnici, ne znam kako se zove, a informaciju sam dobila od clana skolskog odbora...
Na pitanje - kako se to hemijski tehnicar zaposljava na poziciji psihologa (kao da je psihologija maciji kasalj), ovi odgovaraju "Pa ima kurs"... ... ...
Haha, ima kurs :)))
Škola je "Svetozar Marković", jedna od najstarijih u gradu, s reputacijom, ali koju su politički podobnici doveli do katastrofe. Ne zna se više ko šta tamo radi, a deca nemaju ni osnovne uslove za rad i obrazovanje. Sve same improvizacije, u jeku 21. veka. Tek im se spremam.
Post a Comment