Skoro kao na filmu

Da li se zaključavate noću?

Sve je bilo gotovo jako brzo, kao na filmu, rekla bih. Evo, već je skoro svanulo sad i grad se lagano budi.. A počelo je ovako.

Sinčić i ja, zagrljeni, trošimo noć brže nego što bismo želeli. Ujutru treba da se ode na posao, a pre toga treba otići u školu. Za to vreme, njegov tata dežura na nekom drugom mestu, dakle, sami smo.

Znam tačno vreme, 5.28 (zanimljivo je to kako čovek zabeleži takve detalje, al o tome će psiholozi).

Još je bila noć. Spavala sam, naravno, šta bih drugo sredom ujutru u pola šest..

Budi me zvono na vratima, jednom , dvaput, triput.. Ustajem, bunovna. Iz prve pomislim da je to gosn S. iz treće smene i da je opet zaboravio ključ. Pitam, onako usput, jesi li to ti, ali se i pre nego to izgovorim, hvatam za bravu u nameri da otključam. U tom deliću shvatim da vrata uopšte nisu ni zaključana, ali ih ipak otvaram.

O, iznenađenjaaa..

Sa druge strane oniži omladinac, u crnoj majici i crnim pantalonama, sa riđom bradicom od nekoliko dana, odmah skršta ruke i recituje ko zna koliko puta izgovorenu molitvu - Pomozite mi, molim vas.

Još pre njega je ušao miris već fermentisanog alkohola, a ja se tek tu malo prizivam svesti.

Tek tada, zapravo, kapiram da živim u centru grada, da su ulazna vrata zgrade godinama neispravna i da može da uđe ko god poželi (a bilo je slučajeva). Utešno je što je zgrada u istom bloku gde je i policijska stanica, takoreći preko puta, tj. preko parkinga. Ali, ja sam u donjem vešu, u pola šest ujutru otvorila vrata potpuno nepoznatoj osobi koja panično zvoni..

Onako, poluobnažena, kapiram ipak šta želi i da, srećom, nisam ja predmet interesovanja već je lokacija izabrana nasumično.

- Molim vas, pustite me, jure me neki, ubiće me! Polomiće me. Molim vas! - zapomaže on.

A ja.. potpuno iznenađujuće, ne drhtim, ne bojim se.. Smireno i bez dvoumljenja kažem, ne otvarajući vrata baš širom, da ne mogu da mu pomognem.

- Stavi me u wc, molim te, molim te, molim te, ubiće me, uporno ponavlja on i sada već i ne persira više. Gleda iza mojih leđa i kao da pruža ruku u pravcu odškrinutih vrata od kupatila i pravi korak ka unutra.

Tu ja već zauzmem majčinski gard i kažem:

-Mogu da pozovem policiju, ako hoćeš. Oni su tu preko puta, doći će za čas, ili da zatvorim ova vrata; da te pustim unutra - ne! Imam dete koje spava i ne dolazi u obzir..

- Ne, ne, ne, ne policiju, samo me pusti unutra, molim te..

Izričito odbijam.

Ukapirao je on da od ulaska u stan nema ništa i sad već treba misliti dalje. Oduvek me je impresionirao mozak tih bolesnih prevaranata i brzina kojom radi kada zaseru pa se treba vaditi.

Već mu na licu vidim kako mu smeta svetlo koje dopire iz mog predsoblja, u hodniku naravno nije ni palio, i kako, u stvari, sada već jedva čeka kada ću da zatvorim ta vrata. Dok to činim, on se lagano pribija uz ogradu, i čeka “milost onih koji ga jure”.

Ovoga puta okrećem ključ, dva puta, i cinično se smejem samoj sebi. Sad kao zaključavaš vrata i to dvaput, a uz to, ta ista vrata, svako sa dva razreda lokalne teretane može bez problema da probije. No, ajde kao. Sad sam pri svesti, pa da učinim što je do mene.

Krećem nazad i čujem da se auto zaustavlja ispred zgrade, oštrije nego što je normalno. Pomislih, sigurno su to ti što ga jure. Izlazim na terasu da proverim, čvrsto rešena da ipak pozovem policiju.

Razmišljam ovako: Ako ga stignu tu ispred mojih vrata i nedajbože stvarno ubiju, bilo od batina bilo, opet nedajbože, drugačije, jbt, nije zezanje. Zato na kraju krajeva policija i postoji, da takve stvari rešava umesto nas.

Brzo se,međutim, ispostavilo da ga zapravo policija i juri i ja odahnem. Dalje je već njihova stvar kako će i šta će. Strpljivo sačekam osluškujući (a ovde se sve čuje - Maksina novogradnja) da ga odvedu što su i učinili bez veće galame. Niko se drugi nije probudio. Gotovo.

Ostadoh na terasi još koji tren da me hladan jutarni vazduh do kraja razdrema. Pa skoro je svanulo, a sat kaže 5.42. (još nepotrebnih detalja urezanih u pamćenje)

I zamislih se ja opet nad koječime.

Prvo mi upadne u oči, tj. u uši, sad već prodoran zvuk koji do malopre nisam ni primećivala, “novi” Lastini autobusi i ljudi koji su možda već krenuli na posao.

Onda krenem i dalje u razmišljanjima.

Da li bih, možda, pre dvadesetak godina, kada smo svi bili buntovnici, reagovala drugačije? Tada bi, garant, bilo kul izigravati jataka, zar ne? Kakav god da je zločin, ne treba sarađivati s policijom, razmišljao bi mladi čovek. Danas, međutim, tako nešto mi ne pada na pamet iz mnogo razloga.

Jedno od pitanja je i kako sam baš ja odabrana u tom “nasumičnom” stambenom prostoru? Pa u svim okolnim stanovima su zapravo oni sa tih dvadesetak godina manje (uglavnom studenti, brucoši), koji bi možda drugačije reagovali, a on zvoni baš na moja vrata.

Onda pomislim kako sam odrasla u prilično pitomoj Jugoslaviji i da to sigurno ima uticaja. Iako pred spavanje uvek zaključavam, eto, može da se dogodi da to ne uradim.

Neizbežna je i pomisao na mogućnosti tipa: mogao je taj klinac i da bude dva metra visok i pritom agresivan, a ne uplašen kao što je ovaj bio. Baš bih ja mogla sa svojih 50 kg da zauzmem pomenuti “majčinski” stav i ne dozvolim mu da uđe.

I tako to i tako to.. varijacije na temu ŠBBKBB su brojne, ali se sve ipak dogodilo baš kako jeste i život nastavlja da teče.

Pokušaću da nađem pouku i smisao jutrošnjeg događaja i, za početak, da proveravam jesam li zaključala, barem kad je “onaj što je jači od mene” odsutan.

Možda će biti nekih post reakcija, ne znam, ali za sada, osim potrebe da razmišljam, ne osećam gotovo ništa. Bilo, prošlo, idemo dalje.

Zaključujem da od vraćanja u krevet nema vajde, ionako treba da ustanem za pola sata. Uključujem komp i stavljam lonče.

Pa, dobro je jutro, ipak, koliko ni o čemu nisam razmišljala. Moj anđeo čvrsto spava, a ja ću nekako nadoknaditi..